Da bi se postigla bolja energetska efikasnost, primenjuju se razne tehnike agregacije podataka. Agregacija podataka u užem smislu je postupak integracije podataka sa jednog ili više senzora u jednu ili manji skup vrednosti koje dobro opisuju skup podataka svih senzora koji u toj agregaciji učestvuju. Pri tome, važno je uzeti u obzir krajnju svrhu korišćenja podataka kako bi se postupak agregacije optimalno definisao.

Prednosti agregacije. Suštinski, agregacija štedi na energiji tako što smanjuje broj transmisija, po cenu povećanja lokalne obrade. Imajući u vidu da lokalna obrada podataka troši značajno manje energije nego što je to slučaj kod energije potrebne za transmisiju jednog paketa, prednost agregacije sa aspekta minimizacije potrošene energije je očigledna. Takođe, budući da su pojedinačna merenja senzorskih čvorova često nepouzdana, kombinacijom više senzorskih merenja putem agregacije dobija se rezultat veće pouzdanosti i veće tačnosti. Ušteda energije koja se postiže agregacijom dominantno je određena topologijom mreže. Generalno, najveće su uštede kod razgranatih topologija gde svaki čvor ima veći broj suseda, a manje kod “linijskih” mreža, i gde čvorovi imaju najviše dva suseda.        

Mane agregacije. Za primenu agregacije, potrebno je da senzorski čvorovi imaju dovoljne procesorske i memorijske resurse. Ukoliko senzorski čvorovi već imaju netrivijalne zadatke obrade lokalno generisanih podataka (na primer, u aplikacijama kao što je edge computing), agregacija bi mogla usporiti ili na drugi način ugroziti osnovne zadatke i funkcionalnosti senzorskog čvora. Takođe, u procesu agregacije, često se mora sačekati da svi susedni čvorovi pošalju svoje podatke kako bi se mogao izračunati agregirani rezultat i proslediti dalje. Ovo čekanje može uzrokovati kašnjenje, pogotovo u slučaju kada neki od senzora koji učestvuje u agregaciji postane neoperabilan ili njegov kanal postane nepouzdan. Konačno, treba imati u vidu i da svako gubljenje paketa drastično može smanjiti tačnost konačnog rezultata agregacije. Da bi se to izbeglo, često se kod agregacije ostavlja izvesna redundansa, na primer tako što se paketi sa agregiranim rezultatima prosleđuju po više putanja.