1995). Dok je jedna idejnopolitička struja tražila kritičko suočavanje sa krivicom za Drugi svetski rat (slično levoliberalnom bloku u Nemačkoj), druga je pravdala prošlost po obrascu žrtve. 

Slično nemačkom arijevskom rasizmu, i Japanci veruju da su božanski predodređeni i da imaju vodeću ulogu u Aziji. Ali, u Japanu ima i pojava sličnih Nolteu, Habermasu, Valzeru i Grasu. Prisutne su i slične antizapadne struje. Japanska politička, privredna i deo kulturne elite jedinstvenije se od nemačkih elita protive Zapadu, da bi tobože zaštitile naciju od pretnji Zapada, a u stvari odbranile svoje interese. Ta struktura ne menja se već 130 godina: Zapad treba oponašati, stići i prestići (Mishima 1995). Japan se otvorio prema svetu na vrhuncu evropskog kolonijalizma krajem 19. veka. Japanci su se osećali kao polukolonijalizovani narod. Pođarmljeni i oni koji se tako osećaju imaju mnogo bolje pamćenje od kolonijalnih osvajača, ali isti osećaj Japanci su zaboravili u odnosu prema žrtvama vlastitog kolonijalizma. Trauma o "ugroženosti od Zapada" postepeno je prerastala u agresivnu spoljnu politiku i težnju za hegemonijom u istočnoj Aziji. Kulturna elita bila je razapeta između osećanja niže vrednosti prema Zapadu i vere u nadmoć vlastitog stila života što je vodilo isticanju izuzetnosti vlastite kulture i tradicije (Mishima 1995). Težnja za prevazilaženjem Zapada na temelju vlastite kulturne nadmoći bila je izvor etnocentrizma japanskih elita. To je bila osnova jačanja "javnog sećanja" pre Drugog svetskog rata: mit o 2600-godišnjem kontinuitetu carske kuće, heroizacija političara i generala iz Mejdži doba, parareligijsko slavljenje palih vojnika, a sve to praćeno iskrivljavanjem istorije. Posle 1945. nastupilo je selektivno sećanje: rat je tumačen kao nužna reakcija na privredni pritisak Zapada i kao legitimna borba protiv hegemonije Zapada. Jedino je levica posmatrala narod kao žrtvu ne tuđe nego vlastite ratoborne vojske i kapitala. Glavno pitanje kod japanskog prevladavanja prošlosti nije krivica za rat nego obnovljena stara trauma "crnih brodova", simbola prodora Evrope i SAD u Japan (Hijiya-Kirschnereit 1998, 344). U kolektivnoj traumi i svesti o nepovratnom upadu Zapada smešteno je pitanje o ratnoj krivici Japana. Rat se vidi kao odbrana od SAD, a ne kao vlastita agresija. Tragedija Hirošime i Nagasakija bila je alibi da posle rata budu zajedno heroizirane nedužne žrtve atomske bombe i poginuli u osvajačkom ratu. Poistovećivanje sa atomskim žrtvama praćeno je ignorisanjem žrtava vlastitog terora. Hirošima je besprimeran zločin koliko i Aušvic, i to je razlog što je Japancima mnogo teže nego Nemcima da se kritički suoče sa smislom vlastite agresije. U Japanu se Hirošima službeno poredi samo sa Aušvicom, ali ne i sa Nankingom (gde je decembra 1937. japanska vojska u toku nekoliko sedmica masakrirala i ubila oko 300.000 Kineza) (Mishima 1995). 

Ima mišljenja da je razlika između nemačkog i japanskog prevladavanja prošlosti u tome što se Nemci osećaju odgovornim, dok Japanci osećaju samo stid (Buruma 1995). Japanski konzervativci i danas govore da je masakr u Nankingu krajem 1937. preuveličano kinesko otkriće. Za 6 nedelja u Nankingu ubijeno je 300.000 Kineza i silovano 20.000 žena. Japanci misle da su cifre preterane (Hippin 1997). Japanski masakr u Nankingu pravda se oslobodilačkim ratom protiv "belih gospodara", odgovorni su tobože kineski nacionalisti i komunisti koji su se pridružili obruču protiv Japana nametnutom od SAD, V. Britanije i Holandije. Japanski patrioti govore o "nankinškoj laži". Međutim, ministri koji su to pominjali morali su podneti ostavke, jer su ovakve izjave imale negativne spoljnopolitičke posledice: azijske zemlje neće verovati Japanu da može suvereno da odlučuje o ratu i miru. Od 1945. Japan se usredsredio na ekonomski oporavak, dok su se, slično stanju u Nemačkoj, SA