kolektivnom ćutanju generacije Hitlerovih saučesnika. Nakon nestanka hladnog rata ruše se mnogi antifašistički službeni mitovi i postaje prozirnija kolaboracija sa fašizmom mnogih evropskih režima. Naporedo s tim oživljava istoricizam kod tumačenja fašizma i postavlja se pitanje odgovornosti običnog čoveka za fašističke zločine. Sa nestankom jednopartijskog evropskog socijalizma javljaju se verzije trijumfalističkih imanentnih teorija o totalitarizmu, ali u isto vreme zbog pojave lokalnih ekstremno desnih struja oživljava diskusija o fašizmu. Unutar ovako grubo predstavljenog razvoja teorija o fašizmu nastao je niz zanimljivih istraživačkih rezultata i pokušaja novih teorijskih objašnjenja. U ovom odeljku bi trebalo samo se osvrnuti na nove teorije o fašizmu i uz to skrenuti pažnju na oblike oživljavanja ekstremne desnice u Evropi što je i podstaklo nove teorijske pokušaje. Pri tome bi trebalo skrenuti pažnjuna stanje u Jugoslaviji. 

1. 1. Borbena demokratija i normalizacija fašizma. 

Horkhajmerove (Horkheimer) reči s kraja 1930-ih godina "Ko neće da govori o kapitalizmu trebalo bi da ćuti i o fašizmu" bile su najava i ostale moto snažne struje istraživanja ekonomskih izvora fašizma koja je prevazilazila krug marksističkih naučnika. Nolteova (Nolte), pak, parafraza ovih reči skoro pola stoleća kasnije "Ko želi da govori o fašizmu ne sme da ćuti o boljševizmu" sažeto ukazuje na dominantnu promenu usmerenosti istraživanja u sklopu novih teorija o fašizmu. Bilo bi pogrešno misliti da je ovaj zaokret rezultat samo unutarnaučnog sazrevanja, a još manje da je definitivno učvršćeni pristup. Obnova teorija o totalitarizmu 1990-ih godina je pretežni opšti idejnopolitički okvir objašnjenja fašizma osnažen trijumfalističkim uverenjem o definitivnom porazu socijalizma. Teorije o totalitarizmu odavno su u Zapadnoj Evropi i SAD, a naročito u SR Nemačkoj, postale sastavni deo političke socijalizacije, gde službena ustavnopravna doktrina polazi od polarnih suprotnosti demokratije i totalitarizma (Grebing 1971, Habermas 1987, S. 118, Jaschke 1991). Odnos prema levom i desnom ekstremizmu u SR Nemačkoj od kraja Drugog svetskog rata je nepromenjen. Država na levicu reaguje daleko odlučnije i doslednije nego na desnicu. Levi ekstremizam bezrezervno se etiketira kao terorizam i ideološki i ustavnopravno osuđuje, dok se desni ekstremizam pretežno moralizatorski osuđuje po obrascu holokausta. Desničarski ekstremizam individualizuje se i svodi na pojedinačne akte, dok se protiv levice primenjuju sistematske zakonske mere poput zabrane prava na zaposlenje (Berufsverbot) (Jaschke 1991, S. 59). Frankfurtski istraživači političke socijalizacije Hans-Gerd Jaške i Peter Dudek (Dudek) prilično su ubedljivo pokazali da se iza savremenog nemačkog parlamentarizma krije zamisao i praksa borbene demokratije koja stoji u tradiciji doktrine o totalitarizmu: demokratija je ugrožena s leva i zdesna i brani se svođenjem različitih protivnika na isti imenitelj. Politička kultura borbene demokratije u SR Nemačkoj snažno je oblikovala naučni pristup fašizmu. Jaške je diferencirano pokazao na koji način apstraktna negacija "totalitarizma", zamisao "slobodnog demokratskog poretka" i "borbene demokratije" pružaju ustavu i državi SR Nemačke ideološku legitimnost, jer ova, naime, per legem trajno proklamuje građanska prava i slobode, ali ih istovremeno i ograničava novom verzijom teze da nema slobode za neprijatelje građanske demokratije. Militantno vrednosno opredeljenje za slobodni demokratski poredak je neka vrsta super legalnosti koja opstaje iznad osnovnog zakona i pruža državnim službama gotovo nekontrolisano oruđe za isključenje opozicionog mišljenja (Jaschke 1991, S. 71). Martin Grajfenhagen (Greiffenhagen) je u vrednosno određenom ustavnom poretku i načelima borbene demokratije uočio duboko istorijski utemeljeni deficit političke kulture SR Nemačke. Borbena demokratij