kao beskorisne već kao opasne pripadnike države; i konačno - osuda jednog vida umetnosti, napisana u jednom Platonovom delu, ne može da zaseni sve pohvale drugih formi umetosti iz njegovih drugih dela. Šeling uviđa da je oštra Platonova kritika zapravo ciljala na nešto drugo: na mimetičku umetnost i poetski realizam, te da je zapravo pre reč o slutnji kasnijeg pravca poezije i umetnosti uopšte. U tom kontekstu on tvrdi da je Platon osuđivao mimetičku i naturalističku umetnost svg vremena, a da na primer, hrišćansku umetnost, čiji je karakter beskonačnost, sigurno "ne bi osuđivao da ju je upoznao". Sa druge strane, Šeling navodi Aristotela kao ključnu figuru i prekretnicu, koja označava raskid filozofije sa svim mitološkim, a posredno i poetskim elementima.
	Za Aristotela je "pesništvo više filozofska i ozbiljnija stvar nego li istoriografija, jer pesništvo prikazuje više ono što je opšte, a istoriografija ono što je pojedinačno" - odnosno, istoričar govori o onome što se istinski dogodilo, a drugi - pesnik - o onome što se moglo dogoditi". Pesništvo ne mora biti u koliziji sa znanjem, pa ni sa naukom, pa se u tom smislu Platon i Aristotel zaista misaono razilaze, jer Aristotel, na primer, u "Nikomahovoj etici" tvrdi da "izraz nauka primenjujemo u dva značenja: u umetnosti naučnost pripisujemo onima koji su u sprovodenju svoje umetnosti dostigli najviši stepen preciznosti, tj. majstorstva. Tako Fidiju nazivamo naučnikom u oblasti skulpture u kamenu, Polikleta naučnikom za tucane statue, a pri tom izrazom nauka nećemo da označimo ništa drugo do savršeno majstorstvo u dotičnoj umetnosti.
	Platon na određenim mestima uvažava pesnike - na primer, u "Fedonu", navodeći da se Sokrat "u tamnici bavi pesništvom", on zapisuje Sokratove reči: "razabrao sam da pesnik, ako hoće da bude istinski pesnik, mora pevati priče, a ne istinske događaje; a kako sâm nisam bio sposoban da izmislim priču, metnuo sam u oblik pesme ono što mi je bilo poznato, a to su basne Ezopove, na koje sam se najpre namerio", takođe - Menon citira pesnika u jednom dijalogu sa Sokratom, da bi osnažio sopstveni argument budući da pesnici uživaju poseban ugled u to doba: "vrlina izgleda da se prema rečima pesnika sastoji u "uživanju u lepom i u moći", Ja, dakle, tvrdim da je vrlina ovo: želeti lepše stvari i biti u stanju steći ih", i - na kraju - Platon u dijalogu "Kritija" navodi kako je Solon nameravao da ispita priču o tome kako barbari nose helenska imena upravo "u svojoj poeziji".  
	Najbolji primer za tezu da je Platon ipak cenio umetnost - onu koja se ne bavi mimezisom čulnih predmeta, je deo u "Odbrani Sokratovoj", kada Platon navodi da Sokrat smatra da bi "hteo i više puta da umre", ako bi to značilo da će ponovo sastati "s Orfejem, i Musejem, i Hesiodom, i Homerom".