Nepravdano se smatra da je tek Aristotel, a ne Platon, uvideo da umetnik može da slika ili idealnu suštinu nekog predmeta ili da kopira njegovu pojavu. 
	Aristotel je u fundamentalno filozofskom smislu otišao mnogo dalje u eksplikaciji načina na koji ideje prisustvuju u predmetima - pre svega preciziranjem jednog od najvažnijih pojmovnih parova u istoriji filozofije - dinamis i eneregeia - mogućnost i stvarnost - i principom entelehije, koja predstavlja unutrašnji cilj, svrhu kojom ideja prisustvuje u pojedinačnim predmetima. Možda je virtuoznost Aristotelove filozofije, koja je vremenski toliko bliska Platonovoj, nepravedno učinila da se Platonovo učenje o idejama, kroz kontrast, smatra pokušajem da se svet duplira. Jer, čak ni u najoštrijoj kritici metafizike svog učitelja, Aristotel ne tvrdi da su Platonove ideje deo nekog paralelnog univerzuma koji veštački postoji nezavisno od postojeće predmetnosti. Kritika trećeg čoveka ima u vidu Platonovu koncepciju ideja kao večnih i nezavisnih formi, budući da navodi kakva bi krajnja konsekvenca takvog metodološkog puta mogla da bude. 
	Platonova teorija ideja nije isključivala mogućnost da umetnik može da se opredeli za izražavanje onog večnog i nepromenljivog - naprotiv, njegova kritika pesništva utemeljena je upravo u osudi onih koji se za to nisu opredelili. 
	Za Aristotela umetnost ne može biti puko kopiranje već aktualizovane stvarnosti, nego autonoman način aktualizovanja mogućnosti. Pesništvo i filozofija se po Platonovom mišljenju razlikuju pre svega u sadržaju - pesništvo se bavi prividnim mnoštvom, a filozofija teži da se uzdigne do večnog i nepropadljivog. Platon jasno određuje razliku između "valjanog pesnika" i "šeprtle": "Treći oblik zanosa i pomame jeste onaj što dolazi od Muza. Kad on zahvati nežnu i čistu dušu, on je potstiče i zadahnjuje pesmama i drugim vrstama pesništva, i ona, slaveći neizbrojna dela predaka, poučava potomstvo. Ali ko se bez nadahnuća Muza približi dverima pesničkoga stvaralaštva, misleći da će moći svojom veštinom postati valjan pesnik, taj ostaje šeprtlja, i njegovu poeziju, kao razumsku stvar, pomračuje poezija onoga koji peva u zanosu". 
	Kada je reč o pesnicima - Kaufman primećuje da Platon pominje Sofokla svega dva puta, bez osvrtanja na njegova dela; U "Državi" se Sofokle pominje na jednom mestu, u prvoj knjizi, a u "Fedru" se on uzima kao primer - kada bi  neko Sofoklu ili Euripidu ukazao na čoveka koji zna da piše različite odlomke , ali bez sposobnosti da ih spoji - smejali bi se i rekli da on ne zna tragediju, nego samo nešto što joj prethodi. Euripid se pominje samo jednom u kontekstu kritike pesništva, kada se u "Državi" optužuje da hvali tiraniju", Sokrat zaključuje da pesnici - tragičari, zbog toga što su mudri, opraštaju  što nisu primljeni u državu, jer tiranidi pevaju slavopojke  - Platon, Država.