umetnosti ne mogu dostići horizont na kojem se nalazi ideja lepote, jer nisu u stanju da joj se približe. 
	Aristotel, međutim, zaključuje da umetnost ima blagotvoran uticaj na dušu - "da bi se pak razvile moralne navike u duši, oni koji su odgovorni za vaspitanje omladine, učitelji i zakonodavci, moraju stvoriti kod nje ponašanje usklađeno sa pravim razumom, ni suviše plašljivo, ni suviše naglo, ni suviše rasipničko, ni suviše škrto". Uticaj koji umetnost ima u obrazovno - pedagoškom  smislu je neosporan, ali to znači da ta vrsta uticaja treba da bude usklađena sa razumom - što dalje govori da razlika između Platonovog i Aristotelovog stava o ulozi mimetičkog pesništva na formiranje pravih vrednosti zajednicu nije toliko drastična, jer i Aristotel tvrdi da ta vrsta uticaja mora biti izbalansirana. Iako Platon u "Državi" tvrdi da umetnik "neće ništa znati niti će ispravno misliti o stvarima koje podražava", a Aristotel u "Fizici" tvrdi da umetnost "s jedne strane, dovršava ono što priroda ne može proizvesti, a s druge oponaša" - to ne znači da su im mišljenja o obrazovno - vaspitnoj ulozi mimetičke umetnosti potpuno suprotstavljena - naprotiv, za taj oblik umetnosti Platon zahteva propisivanje određenih uslova, a Aristotel zahteva njihovo usklađivanje od strane onih koji su odgovorni za vaspitanje omladine. Značajna razlika je, međutim, u tome što je Platon to propisivanje zahtevao sa stanovišta razvoja države, a Aristotel sa stanovišta fundiranja pesničke umetnosti.
	U pogledu neposrednog efekta koji pesništvo izaziva, Aristotel u "Retorici" smatra da je slušaoce potrebno "dovesti u takvo duševno stanje da budu spremni na patnju, podsećajući ih kako su patnji bili izloženi i jači od njih, a da njima slični trpe ili su trpeli i to od onih od kojih se nisu nadali" - jer bi u suprotnom oni zasluženo izazvali svaku kritiku koju im Platon upućuje u "Državi", a  kojom smatra da pesnici, "sve to, čini se, nagrđuje dušu slušatelja, koji nemaju ustuka, naime spoznaje pravog stanja stvari". Aristotel takođe utvđuje umetnosti pravila, ali ga je tradicija poštedela epiteta cenzora, jer je njegovo propisivanje pravila fundirano u "Poetici", pa se nije stekao utisak da filozof oblikuje umetnost, kako bi se ona uklopila u njegovu predstavu idealne države, kako je tumačen Platon - ni zbog čega drugog, nego takođe zbog toga što je utemeljio pravila. Moralna osuda umetnosti "više je opterećivala tradiciju nego njena osuda zbog neznanja i privođenja iluzija", pa je više i pažnje izazvala, nego Aristotelova potreba da uskladi pesništvo sa razumom. 
	Šeling razmatra Platonovu tematizaciju umetnosti iz II, III i X knjige Države, s pravom se pitajući da li je osuda umetnosti i progon pesnika iz umne države od strane božanskog Platona dokaz za netrpeljivost između poezije i filozofije? Odgovor nije toliko jednostavan koliko se čini - pre svega, Platon osuđuje mimetičku umetnost, a ne umetnost uopšte; zatim - pesnike proteruje n