mnogobrojne tužbalice čuvenih junaka. Mada s tim u vezi ne pominje ni jednu tragediju", navodi Kaufman. Iz tog razloga, jasnije je zbog čega Platon osuđuje pesnike tragičare svoje epohe, smatrajući podražavanje čulne predmetnosti pre svega ontološki neprimerenim, a tek potom nedostatnim prema različitim funkcijama koje ono ima u celokupnoj stvarnosti: "Pesnik tragičar je podražavalac, te je stoga, kao i svi ostali podražavaoci, trostruko udaljen od prestola istine. 
	U tom smislu, Platon smatra da bi se onaj koji je u stanju da stvara oboje (i realnu stvar i njenu kopiju) uvek pre odlučio da stvori realnu stvar. Isto tako - više će žudeti da bude junak, nego pesnik koji je tog junaka opevao. Ovo se čak može dovesti u vezu sa Ničeovom tezom da "Jedan Homer ne bi mogao stvoriti nikakvog Ahila, jedan Gete nikakvog Fausta, da je Homer bio Ahil, ili Gete Faust. Savršen i potpun umetnik je za sva vremena odvojen od "realnog", stvarnog; s druge strane, razumljivo je što ponekad može do očajanja da bude umoran od te večite "nerealnosti" i lažnosti svoga unutrašnjeg života - i što tada pokušava da zahvatom prodre u ono što mu je upravo najviše zabranjeno, da bude stvaran.", smatra Niče u "Genealogiji morala". 
	Hegelova poznata teza o kraju umetnosti  pokazuje kako je umetnost prestala da bude najviša forma duha, što je bila u antičko doba. Ova teza najjasnije se može objasniti iz obrazloženja koje Hegel daje: Takvo je vreme ovo naše. Možemo se nadati da će se umetnost sve više uzdizati i usavršavati, ali njena je forma prestala da bude najviša potreba duha. Možemo mi grčke kipove smatrati savršenima, a boga Oca, Hrista i Mariju kao dostojno i savršeno prikazane - ništa nam to ne pomaže, jer mi svoje koleno više ne savijamo. Ovo ujedno znači da se mora postaviti pitanje da li je uopšte moguća interpretacija kritike jednog filozofa, čije doba jeste doba u kojem je umetnost najviša forma duha, iz perspektive savremenog recipijenta, koji pod terminom umetnosti nužno poima jednu od formi duha, koja ima svoju funkciju i granice. 
	Čitalac iz 21. veka, koji se divi grčkim kipovima, ali "svoje koleno više ne savija" pred njima, neće moći da izbegne determinisanje umetnosti prema sopstvenom ključu, a taj ključ se ogleda u redukciji onog beskonačnog na konačne i savladive segmente - iz tog razloga, Platonov stav o mimetičkim pesnicima smatraće se njegovim stavom o umetnosti uopšte. "Za nas umetnost ne važi više kao najviši način u kojem se ostvaruje istina", "pa i kod Grka se snažno već Platon protivstavio bogovima Homera i Hesioda", kod Grka je umetnost ipak "najviša forma u kojoj je narod sebi predstavljao bogove i saznavao istinu. 
	Zato su grčki pesnici i umetnici bili tvorci njihovih bogova, to jest umetnici su narodu dali određenu predstavu o ponašanju, životu i delovanju božanskog, dakle određeni sadržaj religije. I to nisu učinili tako da su ove predstave i učenja postojala već pre poezije na apstraktan nači