podesno, prigodno (to prepon) - "kroz diskusiju o pogodnom, formira se jedna misao koja omogućuje da se objasni pojam odgovarajućeg ukrasa ili adekvatnog ornamenta. Ornament ili ukras je ono što svojim prisustvom čini lepim ono na čemu prisustvuje", navodi Zurovac objašnjavajući Platonovu tezu. "Hipija Veći" je, dakle, dijalog koji se bavi određenjem pojma lepote. U delima "Fedar" i "Gozba", o lepoti je reč samo u pojedinim delovima. U "Fedru" je reč o lepoti govora, preciznije, o razlici između sofističkog i filozofskog govora, dok se u "Gozbi" ispituje ljubav - a sa njom u vezi i ideja lepote. Problem mnogih kasnijih estetičkih teorija sastoji se u činjenici da sve one - iako sadrže delove istine - nisu istinite. Određene forme lepote uzimaju za sâmu lepotu, čime se zapravo ponavljaju greške koje Platon, kao što smo upravo ukazali, opisao u dijalogu Hipija veći. Kroz razgovor sa sofistom Hipijom, Sokrat uviđa zamku sofističkog shvatanja lepog: nijedno od tih shvatanja nije pogrešno, ali je pogrešno kada se pojedinačni primeri pokušavaju predstaviti kao lepota uopšte - dakle - lepa devojka jeste lepa, ali nije lepota sâma. 
	Isto tako, u Platonovom slikovitom prikazu različitih moći duše, na primer, nikada nije reč o tome da se požudni deo duše iskoreni, nego da mu se ne dopusti da preuzme uzde nad dušom u celini. Dosezanjem takvog nivoa balansa između svojih suprotstavljenih nagona, antički čovek nije mogao da ide dalje, morao je da poruši totalitet, kako bi pokušao da traga isključivo za istinom i na taj način da uruši dostignuti ideal, koji neće biti ponovo uspostavljen dok god čovekova priroda ne uspe da se razvije tako da on istovremeno bude i umetnik, ali i pripadnik političke tvorevine koja mu garantuje održivost takvog totaliteta.
	U dijalogu "Hipija Veći" reč je o otkrivanju svih onih sfera gde se lepota traži, a gde se ne može pronaći. Određenja lepote se ispituju i odbacuju, budući da ne mogu da aktualizuju vlastiti cilj i sprovedu određenje lepote po sebi - krajnji domet im je određenje partikularno lepog. Lepo po sebi, kao večna i nepromenljiva ideja po kojoj su sve pojedinačne stvari lepe, ostaje u formi pitanja na koje nije dat adekvatan odgovor. Naime, prilikom odgovaranja na to pitanje Hipija predlaže tri odredbe - lepu mladu devojku, zlato i srećan ljudski život; želeći da pokaže nešto što je neosporno lepo, opštu posebnost i pojedinačni totalitet lepih stvari. Problem je u tome što se za svaki od ovih primera ne može osporiti posebnost lepog, ali sve tri odredbe se ograničavaju na različite vrste partikularnosti, ne upevajući da dođu do odredbe lepog po sebi. Sokrat ispituje odredbe priličnog, prijatnog i korisnog u odnosu na lepo po sebi. 
	Hipijini primeri su adekvatni dok stoje izolovani, preciznije - sve dok se ne uporede sa primerima iste vrste, jer se poređenjem jasno pokazuje da njima nije obuhvaćen pojam lepote. A ono za čim se zapravo traga jeste vrsta saznanja kojom bi bilo moguće saznati lepo po sebi. Moral