независности. Приликом полагања исправа о ратификацији Конвенције од 3. марта. 2004. године, сматра се такође, да је Црна Гора приложила и декларацију у вези с чланом 57. Конвенције те резерве у односу на чл. 5. и 6. Конвенције. Међутим, Европски суд за људска права је утврдио другачије временско важење Конвенције у односу на Црну Гору ratione temporis и ratione personae. Наиме, Европски суд је утврдио да се временско важење Конвенције у односу на Црну Гору рачуна од 3. марта 2004. године, то јест од дана ратификације Конвенције од стране бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора.
Томе свакако доприноси чињеница да се, према ставу Европског суда, заузетог у предмету Бијелић против Црне Горе и Србије, примјена Конвенције, а тиме и јурисдикција Европског суда, протеже ретроактивно од 3. марта 2004. године, а не од њеног приступања Савјету Европе (тј. од 11. маја 2007. године), чиме је пред Уставни суд, постављен велики захтјев - оцјене усклађености правног поретка Црне Горе за тај период. 
Поред наведених, Уставни суд има надлежности за доношење одлуке о повреди Устава од осталих органа власти (да ли је предсједник Црне Горе повриједио Устав и друго), о сукобу надлежности између државних органа који врше судску и извршну власт, као и сукобе надлежности између државних органа јединица локалне самоуправе и између органа локалне самоуправе. 
Одлука Уставног суда Црне Горе има укидајуће (касационо) дејство. Њоме се окончава уставни спор и из правног система уклања неуставни пропис, отклања повреда уставних слобода и права грађана, рјешава сукоб надлежности, утврђује да ли је предсједник државе повриједио Устав, одлучује о забрани рада политичке партије и невладине организације, утврђује повреда права у току изборног процеса за избор органа власти и друго. ". .с обзиром на практичне услове прописане чланом 46. Конвенције, као и принципа да основна права која су заштићена међународним уговорима о људским правима треба уистину да припадају појединцима који живе на територији дотичне државе потписнице, без обзира на њен каснији распад или сукцесију (в. mutatis mutandis, став 58. ове Пресуде), Суд је мишљења да треба сматрати да су и Конвенција и Протокол број 1 били стално на снази у односу на Црну Гору од 3. марта 2004. године, између 3. марта 2004. године и 5. јуна 2006. године, као и након тога (в. ставове 53-56 раније у тексту ове Пресуде)". "Из приступа који је у случају Бијелић против Црне Горе (2009) прихватио Европски суд изводи се и слједеће опће правило: темељна права из међународних уговора о људским правима, као што је Конвенција, морају бити осигурана свим особама које живе на територији (бивше) одговорне државе странке, без обзира на накнадну дисолуцију или сукцесију те државе." - Јасна Омејец, Конвенција за заштиту људских права и основних слобода у пракси Еуропског суда за људска права - Strasbourški acquis - Нов