Уставним судовањем жели се у ствари, правним средствима, осигурати да вршење свих државних функција, а тиме и судске - буде у складу са уставом. 
2. 
Установљење непосредне уставне контроле судске власти, подстакло је опсежне расправе о природи те контроле и њеном домету, те о утицају уставног надзора на судске процесе уопште, посебно у земљама у којима је уведена пуна уставна жалба. Предметом нарочите пажње постала су питања везана за односе уставних судова и врховних зајамчених људских права - путем предлога, односно (уставне) жалбе - та правна средства била су у суштини више уставна декорација, него реално правно средство. (касационих) судова, који су најчешће уставом одређени као "највиши судови у земљи" (у чијој је надлежности већ традиционално заштита права и правних интереса грађана). Наравно, успостављање уставне контроле судске власти и "увођење" уставног суда у област непосредне заштите људских слобода и права, у значајној мери је изменило полазну идеју поделе функција између уставног суда као "негативног законодавца" и редовних судова као носилаца независне судске власти, те наметнуло потребу да уставни суд "нађе своје место у тој области". То је дакле захтевало да у односу на судску власт и њен челни орган - врховни (касациони) суд, буде опредељен домет уставносудске контроле, тј. да се ближе одреди уставноправна граница делања уставног суда, као и његова овлашћења у вршењу контроле уставности судских одлука. 
Због обима овог рада, нисмо у прилици да се осврћемо на све важније аспекте односа и веза уставног суда и редовних судова, нити пак да указујемо на бројна питања која су се испољавала у вршењу контроле уставности аката и радњи судске власти. Међутим, опште је запажање у упоредном праву да је остваривање ове функције већ на самом почетку довело до напетости у односима ових органа, а посебно уставног и врховног (касационог) суда. Та почетна напетост, последица је добрим делом чињенице да врховни судови, као највиши судови у држави, нису били навикнути на било какву правну контролу свог рада, али ни на непосредну примену одредаба устава. Разматрајући те отпоре и тензије P. Passаglia констатује да су "судије чије одлуке може поништити орган који се налази ван судске хијерархије природно обазривије када је реч о својим надлежностима", те да стога "чим им се укаже прилика настоје да истакну своју власт, опирући се сваком наметању".Плодно тло за сталне расправе и спорења између уставних судова и органа судске власти, лежи и у чињеници да текстови устава и закона, по правилу, не садрже решења којима би се ближе одређивао домет (и границе) уставне контроле, као ни решења о овлашћењу уставног суда у испитивању уставности судских одлука.Увидом у уставне текстове може се закључити да је овај облик контроле поднормиран и, по правилу, препуштен законодавно