Brojni interpretatori (kako pokazuje Sreten Petrović) smatraju da je - posebno u oblasti estetike - pogrešno posmatrati epohu nemačkog idealizma kao liniju koja se proteže od Kanta do Hegela. Stolnic takođe zastupa ideju o razmatranju estetike koje će biti povesno, ali ne i hronološko, budući da nit vodilja neće biti koncipirana tako da prati koncentrične krugove svih, taksativno nabrojanih, estetičkih koncepcija, nego tako da prikaže sâmu strukturu povesti estetike i ukaže na zaista relevantne autore i koncepcije u njenom sklopu.
            Grlić na početku razmatranja estetike u nemačkoj klasičnoj filozofiji kaže da prava filozofska estetika, čim je u 17. veku omogućena, a u 18. i ostvarena, pokazuje kako ne može da se govori ni o filozofiji ni o estetici ukoliko ona svoj predmet posmatra strukovno estetski, iz partikularne perspektive, već da njeni problemi moraju biti postavljeni filozofski. Tek nemački idealizam estetiku prvi put problematizuje kao estetiku, otvarajući na taj način teorijsku perspektivu koja oblikuje filozofiju umetnosti i u savremeno doba. Da bi to bilo moguće, estetika se ne sme ograničiti na svoju sadržinu - sopstvene pojmove i teme, koliko god da im filozofski pristupa, već mora konstantno problematizovati i formu, tj. vlastitu poziciju, kako u povesti, tako i u filozofiji uopšte. 
	Zbog toga za istoriju estetike nije od krucijalnog značaja da se izlažu svi filozofski sistemi u okviru kojih se pomenuo neki estetski fenomen, nego da se ukaže na one koji su uticali na zasnivanje i napredak estetike kao filozofske discipline. Primera radi, Tatarkjevič zapaža da se kod Aristotela jasno odvaja i definiše ono što će se kasnije oblikovati kao posebnost estetskog doživljaja, da bi se u Plotinovoj koncepciji posvetila posebna pažnja estetskom aktu, ali ono što potom sledi jeste dug prekid u razvoju estetičke filozofije - od Plotinovog vremena do osamnaestog veka.
         Najznačajniji uticaj na filozofiju idealizma i njegovu estetiku, ipak, vrši Hjum, koji Kanta budi iz dogmatskog dremeža ne samo u saznajnom i praktičkom, nego i u estetičkom smislu. Iako određeni autori, na prvom mestu Kroče, govore negativno o Hjumovom senzualizmu, njegove teze o ukusu i lepom izvršile su značajan iskorak u evropskoj estetici uopšte, i nužno uticale na njen dalji razvoj u nemačkom idealizmu.