Antika, srednji vek i renesansa su često s onu stranu prave, filozofski relevantne i čiste estetske tematike, iako se upravo u tim epohama javljaju lucidne teze i neki od najdubljih uvida u estetsku tematiku. Tek, dakle, Lajbnic-Volfova škola omogućava sistematsko istraživanje estetskih fenomena, a Vinkelmanova filozofija otvara istorijsku dimenziju estetičke tematike, ranije tumačene kao parcijalno i nepovesno područje. 
	Uz ispunjavanje ovih preduslova estetika prestaje da bude stvar brilijantnih sporadičnih uvida, duhovitih opaski, mutnog i nesistematskog mnenja, pa je tek nemački idealizam "čisti" od pseudomišljenja i proizvoljnosti. Iako Kant upozorava da estetika ne može da bude zasnovana kao teorija, i mada nemački idealizam na prvi pogled nije centralna epoha kada je estetika u pitanju - tek se na tim osnovama ona gradi kao naučna disciplina. 
	Primera radi - Grlić navodi kako je tek uz pomoć Bloha Hegel shvaćen kao mislilac najkonkretnijeg (umetničkog) iskustva , drugim rečima - upravo na estetičkom tlu je otklonjena zabluda o Hegelu kao apstraktnom sistematičaru. Hegelov sistem je sistem konkretnih pojmova, a estetika možda i najbolje ilustruje tu konkretnost i sadržajnost, nasuprot praznim apstrakcijama.
          Brojni pokušaji da se sistematski definiše umetnost doživeli su neuspeh, pa je teoretisanje o njoj postalo sinonim za uzaludan posao, a dodatnu teškoću stvara i kontekst savremene epohe, iz čije perspektive se pokušava razumeti značaj estetike nemačkog idealizma, uprkos "atmosferi" koja čini da bilo kakav disciplinovani pristup umetnosti zvuči anhrono. 
	Bilo bi, međutim, štetno dopustiti da nepopularnost određene teme ukine i potrebu da se ona problematizuje, posebno ako se ima u vidu da konsekvence tog tematizovanja mogu dosegnuti i do same srži upravo ove, savremene i neidealističke epohe. Osim toga, i na primeru estetike će se pokazati ono što važi i za ostale filozofske discipline - brzopleto "prevazilaženje zastarelih učenja" veoma često rezultira misaonim dostignućima koja su ispod nivoa tih "prevaziđenih" učenja!
         Postavlja se pitanje kojim povesnim "ključem" treba pristupiti tumačenju epohe nemačkog idealizma, a da se ne ispuste njegove osobenosti i dostignuća koja se možda neće uklopiti u neku simplifikovanu skicu pravolinijskog razvoja od Kantove do Hegelove filozofije.