estetičkom "podlogom" posvećuje život izučavanju antičke umetnosti, čije konkretne oblike ispituje u svom delu "Istorija drevne umetnosti". 
	Lesing deli Vinkelmanove ideje o idealnoj lepoti forme i formi koja je lepša od prirode, čime će obojica značajno uticati na Hegelovo pozicioniranje umetnički lepog "iznad" prirodno lepog. 
              Među različitim interpretacijama ovog problema, treba istaći da se Kroče i Kasirer slažu u važnom zaključku - da ni Baumgartenu, ni njegovim sledbenicima ne polazi za rukom da do kraja zasnuju potpuno autonomnu filozofsku estetiku, već to čine u okvirima Lajbnic-Volfovog racionalizma. Racionalisti uviđaju značaj estetike, ali je pozicioniraju kao područje inferiorno logici, umesto nezavisno od nje, što Kroče opisuje rečima da se "detetu" dalo ime estetika "prevremenim krštenjem", pa sada ono nosi težak oklop na nejakom telu. 
	Rihter 1804. godine navodi da ništa danas ne klija tako lako kao estetičari, jer se - umesto pravog i temeljnog rasvetljavanja istorije estetike - pod tim uglavnom podrazumevalo popularno izlaganje vlastite estetičke teorije. 
	Pored svega navedenog, treba dodati i činjenicu da je razumevanje Hegelove estetike i njegovog shvatanja pojma umetnosti moguće sprovesti samo putem rasvetljavanja dijalektike apsolutnog duha, koja prevladava subektivnost i objektivnost duha, čime se on razrešava konačnih formi samosaznavanja i najzad dolazi do najvišeg znanja o sebi.
	Apsolutno znanje ne može značiti znanje svega ili sveznanje, nego predstavlja znanje koje se na jedan spekulativno - sintetički način oslobodilo nedostataka nižih formi znanja - "jer ab-solutno znači oslobođeno, odrešeno" (kako objašnjava Perović) - različiti stupnjevi "zbog svoje konačnosti i stoga svoje dijalektične prirode prelaze u svoju suprotnost" . Upravo su različite interpretacije ovog principa ono što predstavlja uzrok za mnoštvo takozvanih "spornih" mesta Hegelove filozofije .
	Trebalo bi naglasiti da po Hegelovom shvatanju, "bitna svrha filozofije duha može biti samo ta da se u spoznaju duha opet uvede pojam". Razum je puki svedok tog kretanja, dok pojam dovodi svesti to vlastito kretanje uma. Zgrada "još nije gotova kada je njen temelj postavljen: isto tako ni postignuti pojam celine nije sama celina".