Da bi na pravi načini razumeo poslovne procese i načine na koji oni utiču na računovodstveni sistem, revizor mora prvo prepoznati da postoje transakcije koje su međusobno povezane u jednu logičnu celinu. Taj skup transakcija naziva se računovodstveni ciklus. 
Ovakav pristup olakšava posao revizoru jer bi u protivnom imao velikih problema da na zadovoljavajući način razume šta računovodstvo jednog preduzeća zaista radi i kako na osnovu toga da prepozna rizične transakcije.
Pošto se ciklus sastoji od povezanih, homogenih transakcija koje se ponavljaju i mogu se grupisati, broj i priroda ciklusa varira od oblasti do oblasti i od klijenta do klijenta. Tako ciklusi identifikovani kod jednog klijenta se ne mogu automatski prenositi kod drugog, odnosno uzimati zdravo za gotovo. 
Ustvari, ako je dovoljno značajna za klijentovu poslovnu aktivnost, svaka od funkcija može predstavljati odvojen ciklus transakcija. Šta više, ciklusi koje ima jedno proizvodno preduzeće nisu karakteristični za specijalizovane firme kao što su banke i osiguravajuća društva. Činjenica da se ciklusi razlikuju sugeriše da u razmatranju internih kontrola, revizor mora odrediti koji od ciklusa ispituje. 
Fokusiranje na ciklus transakcije ne znači da se ignorišu bilansne pozicije. Revizor se fokusira na procese da bi razumeo sadržinu bilansnih pozicija. Na bilansne pozicije se lociraju sredstava na kojima se procesirane transakcije beleže, klasificiraju i sumiraju. Ukratko, transakcije procesirane kroz cikluse određuju stanje u okviru finansijskog izveštaja. 
Stanje na nekim bilansnim pozicijama, u stvari, rezultira iz transakcija procesiranih kroz više od jednog ciklusa. Tako su na primer, promene na tekućem računu povezane sa ciklusima prodaje i naplate, nabavke i isplate, obračunom zarada zaposlenih, kao i ciklusom finansiranja i investiranja.