da formulišu ili nisu uopšte znali da li bi da ih zajemče, pa su ih sve pomenuli i prebacili u nadležnost zakona. Tako da tih prava zapravo i nema.
Posebno je zanimljivo je kako se tretira svojina. Opet u skladu sa interesima nekih od ustavopisaca, zadržan je sat o ravnopravnosti svih oblika svojine. Za razliku od Miloševićevog ustava gde je taj stav bio unet, uz protivljenje liberalne opozicije, jer je tada nešto malo javne rasprave bilo, mada u sred leta, da bi se zadržala društvena svojina, ovde se to unosi da bi se sačuvala državna svojina. Usled toga se, ponovo, koristi reč "ravnopravnost", mada ona nema nikakvog smisla kada je reč o različitim oblicima svojine. Što se odmah i konstatuje u samom ustavu jer se kaže da će se zakonom regulisati kako se jedan oblik pretvara u drugi, što bi rekao Karl Marks, to jest kako će se "postojeća društvena svojina" privatizovati, a javna otuđiti. Dakle, kada se recimo prodaje privatna svojina, to je regulisano na jedan način, a kada se prodaju društvena ili državna, na drugi. Konačno, iz ustava nije jasno da li se samo privremeno prihvata postojanje društvene svojine, jer se kaže da ona postoji, pa bi trebalo shvatiti i da je ravnopravna sa drugim oblicima svojine, ali se onda ovi nabrajaju a društvena se svojina ne pominje. Dodatno je pitanje zašto se ustavu nabrajaju oblici svojine, jer se time ograničava normativni razvoj.
U ovom je kontekstu zanimljivo i kako je regulisana nacionalizacija. Kaže se da se privatna svojina može prinudno pretvoriti u javnu, s tim što će se vlasniku dati novčana naknada koja je najmanje u visini tržišne cene. Ovo je blago rečeno kontradikcija. Tržišna se cena utvrđuje slobodnom razmenom, koja podrazumeva pravo vlasnika da ne proda ono što je njegovo privatno vlasništvo. Država, dakle, može da kupi pod, ironično govoreći, ravnopravnim uslovima ono što joj je potrebno na tržištu. Ako, pak, koristi prinudu da bi došla do neke sopstvenosti, tada nema tržišne cene, to jest država je ta koja određuje šta je tržišna cena.
Kritika ovog ustava bi mogla da se nastavi gotovo u beskonačnost. Reč je o tekstu koji je pisan na brzinu tako da se deklaracijama i uopštenim formulacijama zadovoljava ono što se misli da bi moglo da bude od interesa javnosti, kojoj nije data prilika da bilo šta o ovom ustavu kaže, a detaljnije se uređuju samo one oblasti koje su od neposrednog interesa onih koji su pisali ustav i koji očekuju da budu na vlasti kada se on bude sprovodio. Tako da se ovim ustavom obećava javnosti sve i svašta, a ne preuzimaju se nikakve obaveze, dok se ograničavaju se prava i slobode svih kako bi se uvećala diskreciona moć sadašnjih i budućih političara. U tom smislu, ovo je ustav koji je u najdubljoj mogućoj suprotnosti sa samom idejom ustavnosti. Ne samo po sadržaju, već naravno i po proceduri. To što su toliki pravnici spremni da kažu da procedura donošenja ustava nije važna, jer je važna navodna politička dobit koja se njime obezbeđuje, mada nje kada je reč o Kosovu u ustavu i nema, to je isto toliko zabrinjavajuće kao što je bilo i pre više od petnaest godina kada je donet Miloševićev ustav.
Pre zaključka o tome zašto se ovaj ustav donosi na ovakav način i sa ovakvim sadržajem, potrebno je još nešto reći o samovolji koja se njime legalizuje. Jer ako vlast nije ograničena pravima i slobodama građana, a već procedura kojom se donosi je dokaz da nije što sadržaj samo potvrdđuje, mogla bi da bude ograničena međunarodnim obavezama. Ovaj ustav odbacuje takvu odgovornost. U njemu se međunarodni pravni poredak priznaje samo ukoliko je u skladu sa ustavom. Praktično to znači da će se priznavati odnos snaga i one obeveze koje su do sada preuzete, ali ne i buduće obaveze, recimo kada je reč o tribunalu u Hagu ili kada je reč o Kosovu. Dakle, prihvata se realnost međunarodne zajednice de facto ali se ističe da je de jure Srbija suverena praktično do autarhičnosti. I to je, naravno, samo ozakonjavanje politike vlade ali i partija na vlasti i većine onih koje su u opoziciji. Ovo shvatanje spoljašnje suverenosti u skladu je sa shvatanjem o unutrašnjoj suverenosti, je