Pitanje međutim glasi - da li je asimetričan položaj Vojvodine pravi izvor nestabilnosti u Srbiji?
Odgovor na ovo pitanje je odrečan. Regionalizacija ne podrazumeva simetriju, nego upravo suprotno - asimetriju. Od specifičnih istorijskih, političkih, kulturnih i društvenih karakteristika zavisi i stepen autonomnosti pojedinih regiona. Ako bi različiti regioni imali različiti stepen nadležnosti, Srbija se time ni za milimetar ne bi udaljila od Evrope.
Teritorije i ostale ustavne stvari.
Sada kada je ustav postao dostupan javnosti, šta tačno u njemu piše? Recimo, budući da se procedura donošenja ustava opravdava njegovim sadržajem, pre svega određenjima o ustavnom položaju Kosova, koliki je značaj Kosova za izabrana ustavna rešenja? Odgovor je, nikakav. Po onome što pise u ustavu, to je ustav Srbije čiji Kosovo nije deo. Ovo se može videti i ako se postavi ovakav test: Da li bi bilo potrebno promeniti ovaj ustav Srbije ako bi Kosovo prihvatilo da ima suštinsku autonomiju i da li bi trebalo promeniti ustav ako bi Kosovo ostalo izvan Srbije? Odgovor na prvi deo pitanja je da, a na drugi ne. Dakle, ovo je ustav Srbije kojoj ne pripada Kosovo.Evo zašto.
Tačno je da se u preambuli kaže da je Kosovo deo Srbije, ali je jasno iz teksta ustava da to nije tako u pravnom smislu te reči. U nekim opravdanjima preambule se pominjao primer Savezne republike Nemačke (bivša zapadna Nemačka) čiji je ustav u načelu važio i u Demokratskoj republici Nemačkoj (bivša istočna Nemačka), samo što se nije primenjivao, jer je ova druga imala svoj sopstveni ustav i bila međunarodno priznata država. Čim su se, međutim, stekli uslovi, to jest čim su se dve Nemačke ujedinile, ustav Savezne republike Nemačke je počeo da se primenjuje na celoj teritoriji uvećane države. Isto je i sa ustavom SAD koji se nije menjao sa porastom broja država članica. Ovaj srpski ustav ne bi mogao da se primenjuje na celokupnoj teritoriji Srbije ako bi ona uključivala Kosovo. Dakle, to je ustav Srbije ali ne, čak ni u načelu, i Kosova. Samo dva primera su dovoljna da bi se to videlo.
Prvo, već se u prvom članu negira smisao preambule, bar onog dela koji se odnosi na Kosovo, jer se kaže da je Srbija država srpskog naroda i građana Srbije. Jasno je da bi takva formulacija bila nemoguća ukoliko bi taj ustav trebalo da važi i na Kosovu. Srbija bi mogla da bude multietnička ili građanska država, ali se ne bi moglo očekivati da bi se na Kosovu obezbedila saglasnost da je ta pokrajina deo države srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Dakle, prvi član ustava ograničava Srbiju na teritoriju u koju ne spada Kosovo. Može se reći da bi se taj član promenio kada bi Kosovo ušlo u sastav Srbije, što je upravo dokaz da je ovaj ustav samo ustav Srbije ali ne i Kosova.
Drugo, i možda mnogo važnije, ustav definiše Srbiju kao jedinstveno pravno područje, da se tako izrazim. To je u potpunom nesaglasju sa stavom iz premabule da Kosovo ima suštinsku autonomiju. Ako se pogledaju predlozi o tome šta se podrazumeva pod suštinskom autonomijom, jasno je da je reč o potpunoj unutrašnjoj suverenosti Kosova. Kosovo bi imalo ustav u kojem bi pisalo ono što građani Kosova u njemu zapišu. Dakle, ovako kako je ustav Srbije formulisan, on može da ima pravnu važnost samo na teritoriji Srbije čiji Kosovo nije deo.
Ovde je možda mesto da se ukaže na nerazumevanje koje je duboko ukorenjeno u srpskoj javnosti a koje je sada zapisano u sam ustav. Naime, u pravnom, a pogotovo ustavnom smislu, teritorija je samo prostor na kojem važi određen pravni sistem. Ako se kaže, kao što se kaže u predlozima o sadržaju suštinske autonimije koji su izneti u javnosti, da Srbija ne teži da protegne svoj pravni sistem na Kosovo, to znači da se ona time odriče te teritorije, buduči da ne može i ne namerava da donosi zakone koji važe na toj teritoriji. Deklaracija