reafirmišu pred-krizno stanje. Upravo obratno: ovo je borba protiv loše prošlosti, koja ima za cilj da spreči obnavljanje onoga što je na odlučan način obeležavalo identitet te prošlosti.
2.2. O tome kako ne treba donositi novi ustav.
Pokušao sam da pokažem kako je neuspeh u uspostavljanju ustavne demokratske državnosti nakon oktobra 2000. godine rezultirao zadržavanjem ne-političkog i ne-pravnog status quo-a, kao i ideološko-vrednosnim kontinuitetom sa starim režimom. Tvrdio sam da se jedna od odlučnih grešaka sastojala u propuštanju da se odmah nakon svrgavanja starog režima pristupi ustavnim promenama. Ako se prihvati stav da je rušenje starog režima tek prvi korak u uspostavljanju demokratije, odnosno da 'destruktivnoj' fazi promene režima mora da sledi proces izgradnje novog poretka u kome će društvo biti pravno, politički i vrednosno reintegrisano na novim osnovima, značaj uspostavljanja novog ustavnog okvira trebao bi biti očigledan. Prihvatanju ovog uvida sledila bi pitanja koće biti ustavotvorac, na koji način će ustav biti usvojen, te u kom trenutku nakon promene ustav treba da bude usvojen: ovo su pitanja o autoru, o proceduri i o vremenu donošenja ustava.
Vreme neposredno posle promene režima najpovoljnije je za donošenje ustava. Tip političkog pluralizma karakterističan za 'normalnu politiku' u drugom je planu. Pobednici su još uvek ujedinjeni snagom revolucionarnih principa i zato je u ovom periodu mnogo realnije očekivati da će se akteri promene složiti oko konstitucionalizacije principa i aranžmana koji bi bili podjednako prihvatljivi za sve. Komparativno iskustvo promena režima kazuje nam da ovaj momenat traje kratko, jer na njegovo mesto veoma brzo dolaze imperativi dnevne politike koji produbljuju razlike među političkim akterima. Ako se 'window of constitutional opportunity' propusti, posle će biti mnogo teže doneti ustav, i takav zakasneli ustav će verovatno biti izložen legitimacijskim i sadržinskim rizicima koji su mogli biti izbegnuti njegovim pravovremenim donošenjem.
U Srbiji je ovakav ustavotvorni momenat propušten i rezultat je bio državno-pravni provizorijum opterećen višestrukim nasleđem prošlosti. Međutim, ubistvo premijera Đinđića je na tragičan način kreiralo nov prostor mogućnosti za donošenje ustava. Postignuta je jedna vrsta difuzne saglasnosti da je postojeće stanje nedovršene državnosti neodrživo, te da je donošenje novog ustava imperativ demokratske normalizacije. Interesantno je primetiti da je gotovo trideset meseci nakon rušenja Miloševićevog režima doneta odluka o prekidu pravnog kontinuiteta sa ovim režimom, tako što će se novi ustav doneti po proceduri koja je je drugačija od one predviđene postojećim Ustavom. Ovakva odluka se može razumeti ako prihvatimo gore ponuđeno određenje postojećeg konteksta kao 'zakasnele revolucije'.
Međutim, ponoviću da je temeljna greška u tome što je ustavotvorni postupak pokrenut u toku trajanja vanrednog stanja. Vanredno stanje je vreme kada državne institucije funkcionišu po privremenim pravilima koja su nedemokratska, i kada su mnoga osnovna prava ograničena ili suspendovana. Ako se složimo da u ovom stanju državna vlast može da posredstvom posebnih mera stavlja van snage neke od osnovnih elemenata pravne državnosti, ali ne i da proizvodi nove opšte zakonske norme - zato što bi se na taj način poništila bitna razlika između mere i zakona, odnosno između stanja nužde i normalnog stanja - tada ovakvo ograničenje još u većoj meri mora da važi za ustav. Razlog je jednostavan: građani i politički akteri kojima su suspendovana osnovna prava i koji žive pod režimom privremno koncentrisane vlasti ne mogu na valjan način pripremiti osnovnu povelju ljudske slobode i demokratske ograničene vlade.
Konačno, na brzinu pripremljena Deklaracija o načinu promene ustava pokazuje da su vlast i opozicija saglasni u 'realističkom' pristupu proceduri ustavne promene. Ustav će biti usvoje