теоријски бавио феноменологијом и метафизиком, а практички општим принципима осећања, укуса и чулне жудње и првим темељима обичајности.
            Идеја за Критику чистог ума ниче у питању о моћима ума с обзиром на она сазнања којима он може стремити независно од сваког искуства, јер се у том питању отвара тло за пуни приступ моћима ума, које мора укључивати и простор за могућност властите критике. Специфична судбина људског ума (у једном виду) лежи у чињеници да га увек "копкају" управо она питања на која не може да одговори - и мада су то питања које му поставља његова властита природа, она уједно перманентно премашују његове могућности. Под "критиком чистог ума" Кант не разуме критику књига и система, већ "критику моћи ума уопште у погледу читавог сазнања", којима ум може стремити "независно од сваког искуства". 
            Предговор првом издању Критике чистог ума, објављене 1781. године, садржи и Кантов изричит став да је основно питање којим се он бави питање о томе шта и колико могу разум и ум сазнати ван сваког искуства, а не питање о томе како је могућа сâма могућност мишљења.  Тешкоћа метафизике се додатно показује и у њеном властитом предмету - јер у њој ум треба да буде свој сопствени ученик. 
         	Предговор другом издању Критике чистог ума открива и Кантов покушај да побољшањима отклони неспоразуме око естетике, а посебно око појма времена. Потребно је напоменути да естетика спада у круг ретких тема чијим извођењем у првом издању Критике чистог ума Кант није био у потпуности задовољан, што додатно говори о комплексности поменуте теме. Управо ће појам времена бити кључно место за разумевање поступка којим Кант успева да суочи и превазиђе две затворене и супротстављене струје мишљења у епохи која му је претходила: емпиристичко инсистирање на искуству као једином извору сазнања и рационалистичко тврђење да је разум и извор и исходиште сваког могућег сазнања. Слично Аристотелу, који на питање да ли нешто настаје или не настаје "из ничега" одговара са - "ни једно ни друго - настајање је остваривање могућности", Кант на питање да ли сазнање потиче или не потиче из искуства са привидном лакоћом одговара: да све сазнање почиње са искуством - то је несумњиво, али иако почиње са њим, то не значи да све сазнање и проистиче из њега. За Канта искуство претходи сазнању као што и за Аристотела дете претходи човеку - временски, али не и логички!