су индемонстрабилни појмови ума - што значу да се естетске идеје и идеје ума узимају као да су произведене према извесним принципима, иако за то не постоје докази који би били демонстрабилни као у случају разумских појмова. Излагање о естетској расудној снази Кант приводи крају темом о идеализму сврховитости како природе тако и уметности као општем принципу естетске расудне снаге где наглашава да - иако у просуђивању лепог увек тражимо за њега контролну меру a priori у нама сâмима - не треба губити из вида да би, у случају да је природа произвела своје форме ради нашег допадања, то представљало њену објективну сврховитост, а не субјективну сврховитост која би се темељила на игри уобразиље у њеној слободи.
  	Суд укуса нема за основу ништа осим форме сврховитости неког предмета (или његовог начина предочавања) - у овом одељку Кант још једном наглашава разлику између естетичког и сазнајног (логичког) суда, истичући да је у првом увек реч само о односу моћи представљања. Једино субјективна сврховитост у представи неког предмета, без било какве сврхе, може чинити допадање. Суд укуса заснива се на принципима a priori, што значи да свест о просто формалној сврховитости у игри субјектових моћи сазнања код неке представе (преко које неки предмет бива дат) јесте сâмо задовољство. То задовољство није ни пријатно, ни практичко - али ипак садржи одређени каузалитет: да одржи стање саме представе. Чист суд укуса независан је од дражи и од ганућа, јер је укус који би се на њима заснивао био варварски. Ипак, опасност од ових елемената настаје онда када се они представљају као лепота, јер уместо форме подмећу материју као предмет допадања. Поменута формулација о чистом суду укуса указује на то да постоји и суд укуса који то није - Кант, наиме, кроз разјашњење помоћу примера, естетичке судове дели на емпиријске (који о предмету или начину представљања исказују пријатност и непријатност) и чисте (који исказују лепоту). Први су судови чула, а други су једини прави судови укуса. Кант наводи пример боја и цртежа, сматрајући да је предмет суда укуса цртеж, а не боја, која не припада форми, него материји. Суд укуса потпуно је независан од појма савршеност - наводи Кант, увиђајући да би претходни став могао погрешно да наведе на помисао да лепоту треба тражити у нечему што је супротно материјалној грађи. Квалитативна савршеност неке ствари је квалитативно слагање оног разноврсног у њој са њеним појмом, па увек укључује (макар и пуко формалну) представу о некој сврси. Како је основа естетског суда осећање усаглашености у игри душевних моћи, а не поимање, нити корисност, сврховитост суда укуса не може бити објективна сврховитост. С