те претензије јесте појам угледања на пример, насупрот подражавања тог примера, јер је за суд укуса битна аутономија, а не нека хетерономна тежња за одобравањем. Тежњу за похвалама Кант примећује код младих песника, који су спремни да се прилагоде и општој заблуди и рђавом укусу због одобравања. Друга особеност суда укуса јесте његова субјективност, која онемогућује било какву врсту доказивања. Кант сматра да суд укуса не може да измени ни онај који се позива на најчувеније критичаре укуса - "ја ћу запуштити уши" и "пре ћу претпоставити да су лажна она правила критичара укуса [... ]него што бих допустио да се о моме суду одлучује доказима a priori". Он сматра да није случајно што се естетска моћ просуђивања назива баш укусом - "јело ћу пробати језиком и непцима и свој суд донети према њему (а не према општим принципима)". Из тога следи да није могућ никакв објективни принцип укуса, него тек субјективни - па је једина наука која њиме може да се бави - трансцендентална критика укуса. Принцип укуса је субјективан принцип моћи суђења уопште, па не може захтевати појам, иако је суд укуса сличан логичком суду по томе што тражи и показује неку општост и нужност. 
     	Питање о проблему дедукције судова укуса је заправо питање "како су могући судови укуса", а пошто су они синтетички, то није ништа друго него још један доказ да задатак Критике моћи суђења спада у општи проблем трансценденталне филозофије који гласи: како су могући синтетички судови a priori?". Кант сматра да није задовољство, већ опште важење тог задовољства оно што чини суштину питања: шта се заправо у једном суду укуса тврди a priori о неком предмету? Дедукција судова укуса подразумева општу сагласност, која подразумева: 1. да су субјективни услови те моћи истоветни код свих људи, 2. да се суд бави само тим односом - као чистим и формални, без појмова о објекту и чулима као одредбеним основама. Могућност саопштавања осета није нешто што би се могло претпоставити, ако се под осетношћу сматра оно реално у опажању, које кад се доведе у везу са сазнајем зовемо чулним осетом. Када говори о укусу као једној врсти sensus communis Кант сматра да се у употреби термина sensus communis за обичан људски разум неоправдано крије значење "вулгарног" уместо "општег", када би заправо требало да буде реч о идеји заједничког чула.
   	Емпиријски интерес за лепо може постојати само посредно, сматра Кант, наводећи да "за лепô емпиријски интерес постоји само у друштву", јер "ниједан напуштени човек, који живи сам за себе на неком пустом острву, не би украшавао н