суђења нема амбицију да образује и развија културу укуса, већ да покаже принцип извођења моћи суђења. Култура укуса, сматра Кант, развијаће се властитим током независно од било каквог истраживања које њу има за предмет.
    	У првој књизи Аналитике естетичке моћи суђења, "Аналитици лепог", Кант разматра четири момента суда укуса. Потребно је, ипак, размотрити следеће питање: због чега суд укуса, који не може бити изведен из појма, захтева логичку структуру у форми "квалитет - квантитет - релација - модалитет"? Почетак одговора на то питање налази се већ у првом параграфу првог момента суда укуса, према квалитету. Суд укуса је естетички, а не логички - наглашава Кант, али се његова форма руководи  логичким функцијама суђења, јер је у суду укуса још увек садржан "неки однос према разуму". Представе се код суда укуса у потпуности односе на субјекат, кроз осећање задовољства и незадовољства, па могу бити емпиријске - али разлика између логичког и естетичког суда је та што се у првом представе односе на објекат, а у другом на субјекат. Допадање које одређује суд укуса је без сваког интереса - ако се интересом сматра допадање које је у вези са представом егзистенције неког предмета. Представа о егзистенцији предмета је увек везана за моћ жудње, па било који суд о лепом у који је уплетен и најмањи интерес није чист суд укуса: "човјек ни најмање не смије бити загријан за егзистенцију ствари, него мора у томе погледу бити сасвим равнодушан, да би у стварима укуса био судац". Специфичност овог Кантовог одређења је што се из суда укуса искључује не само свака заинтересованост, као заснивање на неком интересу, него и произвођење интересовања (које није засновано ни на каквом интересу), какво се догађа у практичкој сфери - допадање пријатног спојено је са интересом - а под пријатним се разуме оно што се у осету допада чулима. Представе које ступају у однос према осећању задовољства и незадовољства су пријатно, лепо и добро: пријатно је оно што некоме представља задовољство или ужитак - као склоност, лепо је оно што се просто допада - као наклоност, а добро оно што он цени или одобрава  - као поштовање. 
  	Из наведених одредаба Кант изводи прву дефиницију укуса: "Укус представља моћ просуђивања једнога предмета или неке врсте предмета помоћу допадања или недопадања без икаквог интереса. Предмет таквог допадања назива се лепим." Кангрга сматра да речима "просуђивање лепих предмета" Кант противречи самом себи, јер непосредно пре те дефиниције каже да се о томе ништа не може говорити, нити учити. На том месту, сматра Кангрга, Кант пропушта шансу да поиетичке феномене