односа између објекта и субјектовог задовољства или незадовољства: касније ће се размотрити да је због тога могућ укус, јер није реч о пукој рецептивној сензацији, него укључује просуђивање и разумевање. Гадамер, нпр., сматра да је код Канта на делу субјективирање естетике, иако Кант заправо превазилази субјективирање наговештавањем принципа који ће се тек два века касније развити као појам интерсубјективности. Кант увиђа да су сва сазнања, тј. све представе које се путем свести доводе у везу са неким предметом су или опажаји или појмови: опажај је нека појединачна представа, а појам општа или рефлектована представа. Тек сазнање путев појмова назива се мишљењем, док је моћ суђења својака: одређујућа и рефлектујућа. Одређујућа моћ суђења иде од онога што је опште ка ономе што је посебно, а рефлектујућа моћ суђења од онога што је посебно ка ономе што је опште. Рефлектујућа моћ суђења може имати само субјективно важење, јер за њу оно што је опште (ка коме она од онога што је посебно иде даље) јесте само емпиријска општост.

   	Кант је, дакле, у Критици чистог ума одбацио идеју по којој естетика као критика може да постане науком, са чиме Критика моћи суђења неће бити у супротности, но то не значи да се одбацује и могућност научног објашњења феномена укуса, што трећа критика и нуди.
   	Најављујући завршетак Критике практичког ума, Кант у писму Шицу 25. јуна 1787. godine kažе како "мора да приступи раду на Заснивању критике укуса. Исте године, 18. децембра, Рајнхолду пише на који начин је замислио то дело: критика укуса је потребна како би се открили априорни принципи који су потпуно различити од оних који су нам до сада били познати. За моћ сазнања Кант налази априорне принципе у критици чистог (теоријског) ума, за моћ жудње у критици практичког ума, а за осећање задовољства и незадовољства испрва мисли да неће пронаћи априоран принцип, али откриће како је то ипак могуће Канту даје не сâмо осећај усхићености већ и "смисла остатка мог живота"!   
      	1787. године Кант је, дакле, преокупиран конципирањем критике укуса, на коју му је указала властита систематичност - нашавши одговарајуће априорне принципе за теоријску и практичку сферу филозофије, трећи принцип се готово сâм искристалисао и то у форми телеологије. Иако Кант тврди да се телеологија појављује због систематичности његове филозофије, Касирер се не слаже са том тврдњом, нег