призоре и ствари које у природи не би изазивале допадање или би чак биле ружне. Природна лепота односи се на лепоту сâме ствари, уметничка се тиче лепоте њене представе: а форма коју уметник усавршава није ствар надахнућа, него спорог и мучног процеса усклађивања са мишљењем, који не сме угрозити слободу душевних снага у њиховој слободној игри. Кант на овом темељу сматра потпуно могућим и очекиваним појаве генијалности без укуса и укуса без генијалности. Моћи душе које сачињавају генија су уобразиља и разум, који удружени у правој размери чине генија. За ово испитивање важно је навести Кантову дефиницију духа: у естетском смислу - дух је "оживљујући принцип у душевности". Пошто је уобразиља стваралачка моћ сазнања, она је изузетно моћна у стврању једне "друге природе" из материјала који јој даје стварна природа, па геније представља узорну оригиналност природне обдарености једног субјекта у употреби својих моћи сазнања. Ову узорност - егземпларност - треба опрезно прихватити, не бркајући је са подражавањем, које лако прелази у мајмунисање и усиљеност - ако се подражава баш све у маниру и делу једног генија. Специфичност дела генија огледа се кроз машту и естетске идеје - а ако оне и прате излагање неког појма, увек га превазилазе.
  	Судови Кантовом схватању генија крећу се од изузетно похвалних до крајње негативних. Jедни и други слажу se да Кантова концепција ima незаобилазно место у историји естетике и теоријама генија у целини. Кангрга тврди да је Кантова теза о генијалности, која се не може научити, кључни став којим Кант доноси преврат у схватању уметности. Уједно сматра да, иако одлично наслућује како генијалност није процес који се може научити или подучити, објашњење "аутономности" генија природом не успева да расветли њен смисао. Иако Кант не мисли на анорганску природу или пуку сировост, него на потенцију стварања, повратак на природни основ знак је да се Кант "мучи с материјалом, тако да онда својим појмом природе, чак и такорећи 'обратним путем' тумачи стваралаштво. Разлог ових неуспелих покушаја да се дође до извора стваралаштва крије се у његовој аутономности. Кангрга сматра да Кант управо тим неуспелим покушајем да стваралаштво објасни природom заправо доказује изворност стваралаштва!.