и субјективан, то није спорно, али субјективно-појединачни суд у овом случају има претензију на опште важење иако није појмовног карактера. То Кант назива општим гласом, јер је свестан да естетички суд не може постулирати општу сагласност, као логички суд, али мора му се оставити могућност приписивања такве сагласности. Истраживање питања: да ли у суду укуса осећање задовољства претходи просуђивању предмета или то просуђивање претходи осећању задовољства представља кључ критике укуса и доводи до познате формулације о "слободној игри уобразиље и разума". Реч је о душевном стању које садржи могућност опште саопштивости - што је подручје које се углавном одиграва појмовним путем. Пошто у суду укуса не постоји појам, неопходно је да слободно деловање представа буде саопштиво другима, ако се очекује да важи на  општи начин. Хармонија сазнајних моћи је услов уа саопштивост просто субјективног (естетичког) просуђивања предмета или представе. Из другог момента суда укуса изводи се одређење лепог: "Лепо јесте оно што без појма изазива опште допадање". Кант разликује естетичку од логичке истине - "естетички је тачно да Сунце запада у море, мада је то логички и објективно нетачно". Због таквог одређења Кантово схватање се у интерпретацијама често у потпуности редукује на став да "естетски суд не може бити когнитиван". 
     	Трећи моменат суда укуса односи се на релацију сврха, која се у њима узима у разматрање, а започиње одређењем сврховитости уопште. Сврха је предмет неког појма, уколико је тај појам узрок тог предмета (као реални основ његове могућности), а каузалитет појма у погледу његовог објекта јесте сврховитост. Трансцендентални принцип рефлексивне моћи суђења показује до тада неоткривен однос између те моћи и сврховитости у природи - суд укуса отвара сложени проблем сврховитости без сврхе, коју Кант сматра могућом ако се разматрање не увиђа умом, тј. ако се при посматрању неке сврховитости не тражи њена форма која би се позиционирала у вољу. Кант дефинише моћ суђења као способност да се оно посебно замишља као садржано под општим: ако је дато оно опште (правило, принцип или закон) - моћ суђења је одредбена, а ако је дато оно посебно - она је рефлексивна. Одредбена моћ суђења има утврђен пут супсимције под опште начело, док рефлексивна моћ суђења тражи принцип под који би подвела своје посебне одредбе. Тај принцип не сме да буде изведен из искуства, јер емпиријски принцип не може да буде темељ сазнајних моћи - па је могуће једино да буде трансценденталан, тј. аутономан - постављен као закон од сâме рефлексивне моћи суђења. Пошто појам о неком објекту, уколико он истовремен