Najčešće praktikovane mere podrške, odnosno intervencionizma u poljoprivredi su:
Direktna podrška cenama i dohotku,
Kontrola ponude poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, odnosno njeno prilagođavanje uslovima tražnje i
povećanje tražnje, odnosno potrošnje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda kroz primenu različitih programa. 
Navedene mere su imale različite efekte, pri čemu su mere podrške dohotku poljoprivrednika, putem direktne podrške cenama, dovele do hiperprodukcije u razvijenim zemljama, a potom uslovile prebacivanje nastalih problema sa domaćeg na međunarodno tržište poljoprivrednih proizvoda, odnosno pad cena ovih proizoda na svetskom tržištu. Stoga je za razumevanje agrarne politike neophodno objasniti sistem funkcionisanja svakih od navedenih mehanizama agrarne podrške.