Osnovne osobine koje treba da zadovolje revizijski dokazi da bi se moglo izraziti adekvatno mišljenje o finanijskim izveštajima klijenta su dovoljnost, relevantnost i pouzdanost.
Međunarodni revizijski standardi  dovoljnost definišu kao merilo obima pribavljenih dokaza. Revizor je obavezan da u procesu revizije prikupi dovoljno kompetentnih dokaza koji mu omogućavaju da izvodi relevantne zaključke o pozicijama koje čine finansijske izveštaje. Dovoljnost dokaza je nematematičko obeležje koje je prepušteno na tumačenje i razumevanje revizorima. Rasuđivanje o dovoljnosti dokaza spada pod subjektivan sud indidvidue. Tako je profesor Šmalenbah pisao da je dovoljno dokaza kad štrihiranjem promena revizor može da kaže sad je dosta. 
Za razliku od dovoljnosti koje je kvantitativno obeležje revizijskih dokaza, relevantnost i pouzdanost su kvalitativna obeležja. Neka informacija se sa stanovišta revizije smatra relevantnom ako je u stanju da pomogne revizoru pri odlučivanju da li su finansijski izveštaji istiniti i objektivni ili ne. Ako određene informacije ne doprinose formiranju mišljenja, onda se one ne mogu smatrati revizijskim dokazom. 
Dokazi koje revizor u procesu revizije prikupi nemaju istu pouzdanost. Dokumenta koja se kreiraju kod klijenta mogu u nekim slučajevima ne odgovarati stvarnom stanju. Na primer,  faktura kupcu može da glasi na viši ili manji iznos od stvarno isporučenog ili ugovorenog. Iznos će se svesti na ispravan, reagovanjem kupca, reklamacijom što i ne mora biti učinjeno. S druge strane, dokumenta kreirana od strane dobavljača klijenta se ne mogu menjati od strane klijenta.