Platonov Parmenid 1: aporije teorije ideja

Ako su ideje bitka onog propadljivog, mnogog, to znači da su ideje izraz Platonove osnovne misli, misli jednog i mnoštva. Ideje se na taj način pokazuju kao jedinstvo mnoštva. Osnovne odlike ideja su: da su po sebi, da je svaka od njih jedna, da su potpuno ostvarenje onoga što jest, savršenstvo, samopredikacija ili jedinstvo "esencije" i "egzistencije". Nasuprot idejama stoje stvari koje prisutnošću ideja ili učestvovanjem u idejama bivaju ono što "jesu". To dovodi do pitanja načina na koji se ostvaruje ta veza. Ovo pitanje, ovaj problem, nešto je čega je, čini se, Platon još od Fedona bio svestan. U Fedonu, Sokrat je nesiguran u pogledu karaktera odnosa ideja-stvar, je li taj odnos prisutnost (παρουσία) ideje u stvarima ili zajednica (κοινωία). Takođe, Sokrat taj odnos opisuje i kao nastojanje, upinjanje (βουλεται) stvari da oponašaju ideju i kao učestvovanje (μέθεξις) stvari u ideji. Mi ćemo se u pokušaju razumevanja aporija odnosa ideja i stvari poslužiti uvodnim dijelom Parmenida. Nigde se kao u predigri Parmenida Platon ne hvata direktno u koštac s aporijom odnosa ideja-stvar.
Upravo je Sokrat svojim upornim nastojanjem na zahvatanju mnoštva onim jednim - definicijom - u etičkom području utro put Platonovoj misli ideje. Sokratov uvid u ono opšte predstavlja za Platona postavku osnovnog problema. Sagledavanje opštosti u etičkom predstavlja temelj na kojem Platon gradi vlastitu misao, misao ideje, a onda i misao jednog, kojom se udaljava od Sokrata, odnosno tu se postavljaju problemi koji Sokratovu misao nadilaze. Zatim, tu je Parmenid, čiji napor mišljenja bitka Platon sažima u stav "sve je jedno" (Soph. 242d, Parm. 128b1). Takođe, Parmenid za Platona stoji, čini se, nasuprot celokupne predsokratske misli s tvrdnjom o nepokretnosti (jednog) bića (Theaet