Ovo je u potpunom skladu sa teorijom ideja kako je ona izlozena sve do Pannenida. ldeja velikog je ono sto omogućava da se mnostvo velikog sagleda kao veliko. Medutim Pramenid nakon toga zahteva nešto sto je u potpunom neskladu sa tzv. teorijom ideja. Naime, da ideju i stvari "na isti način svojom dušom sagledas" (132a6-7). Kako se mogu stvari i ideje sagledati na isti način ako ideje omogucavaju da se uopšte stvari i mogu videti u onom sta jesu, a da to nije svođenje ideja na stvari, iii pak nesto drugo na sta Parmenid uopšte ne upucuje?
Tako svođenjem ideje na jednu od stvari a opet pretpostavljajući da je ideja jedno iznad mnogog, i da zahvaljujući sudelovanju u ideji stvari jesu to što jesu, odnosno imaju dato svojstvo, Parmenid zaključuje da ce se javiti druga ideja koja obuhvata stvari i prethodnu ideju mišljenju na način stvari (kao stvar koja ima dato svojstvo na nacin stvari). Radi se svojevrsnom paradoksu, trazi se da ideja bude na način stvari i ujedno da ne bude, odnosno da bude ideja. Sagledavajući i tu novu ideju kao veliku, naime kao onu koja nosi svojstvo velicine na način kao sto je nose i stvari, pojavljuje se nova ideja i tako u nedogled, te se tako pokazuje da ideja nije jedna vec mnozinom bezgranicna. Zasto se jedna ista ideja pokazuje mnogom, ako se javljaju nove ideje? Odgovor, cini se, leži u dvostrukosti posmatranja ideje: ideja se posmatra i kao ideja i kao stvar, odnosno traži se da se posmatra kao stvar kako bi se potom javila nova ideja iznad nje.
Treći argument - ideja kao misao. Parmenidovi argumenti usmereni protiv postavke o idejama, svođenjem ideja na stvari, primoravaju mladog Sokrata da postavi ideje na potpuno nov način, nacin koji se do tada nije bio razmatran u Platonovim dijalozima, a to je da je ideja misao "te joj ne priliči igdje drugdje postati nego u dušama" (132b4). Ono sto je ovde potrebno naglasiti jeste da Platonovu misao u celini karakterise bitna supripadnost ali i bitna razlik