Gadamer sa dakle poziva na izvorni smisao theoria i dati misao vezuje za izvorno značenje reči nus koja takođe za Gadamera označava "čisto biti-tu pri stvarno bivstvujućem", (154). Nasuprot našoj uobičajenoj upotrebi uma i teorije Gadamer ističe da ovi pojmovi izvorno ne upućuju na sposobnosti subjekta, na nešto što pripada subjektu kao takvom u smislu nekakvih njegovih svojstava. Dakle, theoria nije puko držanje subjektiviteta, već je upravo suprotno tome, mišljena polazeći od onoga što subjekt posmatra (154). Gadamer dato dodatno potcrtava rečima: "Theoria je zbiljsko učešće, nikakav čin, već trpljenje - pathost, naime, ponesena obuzetost onim što se posmatra." (154). 
Polazeći on načina na koji svečasnost jeste, Gadamer ističe da biti-tu koje se tiče učesnika ali koje, kao što smo istakli, nije svodivo na njega, zapravo znači biti-izvan-sebe. (155) Ovaj bitak-izvan-sebe koji odlikuje svečanost, ne treba prosto razumeti kao nešto negativno, kao gubljenje sebe, naprotiv. Bitak-izvan-sebe koji odlikuje analizu svečanosti a sve kako bi se došlo do vremenskog karaktera umetničkog dela, zapravo treba razumeti kao "pozitivnu mogučnost, sasvim biti pri nečemu prisutan." (155)  Biti-tu, kao biti-izvan-sebe, Gadamer razume kao samozaboravljanje u smislu predavanja onome što se prikazuje (155) Ono znači napuštanje privatnosti i izlazak u susret sa samoprikazivanjem same stvari, koje nije gubljenje u nečemu što je interesatno ili što je puko novo koje budi znatiželju. (156)
Gadamer na iskustvu umetničkog dela izgrađuje teoriju razumevanja koja vrši rehabilitaciju izvognog smisla theoria i suprotsavlja se novovekovnom modelu nauke. Sama etimologija reči theoria nije do kraja jasna, naime, određen broj istraživača drži da je u korenu thoria - theos (bog), dok drugi drže da je u usnovi theoria reč thea - u značenju pogleda, prizora. Sa one strane etimoloških rasprava sama theoria je kod grka uključivala svedočenje ili posmatranje svečanosti unuta