naukama i na taj način, po Gadameru, zapravo onemogućila njihovo istinsko zasnivanje, jeste Aristotelova praktička filozofija.
     Tu je Aristotelov pojam phronesis od suštinskog značaja, pojam koji je od samoga početka bio osnov Gadamerove misli, osnov na kome je on nastojao da izgradi filozofsku hermeneutiku kao onu čije osnovno pitanje jeste pitanje samorazumevanja. U jednom od svojih poslednjih tekstova Gadamer govori o hermeneutici kao ujedno praktičnom i teorijskom zadatku. Ovo jedinstvo hermeneutičke teorije i prakse počiva na pojmu koji je fundamentalan za Gadamerovu misao, pojmu phronesis. 
     Ono što je centralna namera Gadamera u studijama posvećenim odnosu Platona (Fileb) i Aristotela (Nikomahova etika) jeste nastojanje da se pojam phronesis pokaže kao nerazdvojno jedinstvo obe vrste znanja, teorijskog i praktičkog, te da samo u Nikomahovoj etici imamo terminološko fiksiranje phronesis kao praktičkog znanja, koje sa sobom povlači razliku etike i metafizike. Ovo sužavanje značenja pojma phronesis trebalo bi čitati, misli Gadamer, kao ono koje se odigrava shodno odgovarajućem kontekstu. Ono ne mora biti svedeno samo na dato značenje, jer i sam Aristotel ovaj termin koristi u širem značenju.
Gadamerova interpretacija tipova znanja određena je Hajdegerovim uticajem. Hajdegerovo pitanje bilo je: kako je moguća filozofija sa one strane podele filozofije, kako je moguća a da ne bude teorija u modernom smislu reči, kako je moguće zahvatiti život sam? Za Hajdegera takvo nešto je moguće samo vraćanjem na Aristotelovu filozofiju od koje i počinje podela filozofije u strogom smislu. Uvid u postojanje neteorijske umnosti otvara mogućnost razrade ideje hermeneutike fakticiteta. Međutim, za Hajdegera phronesis je samo jedna određena otvorenost života, način raskrivanja, a da se pri tome zanemaruje etičk