značenje tog pojma kao jednog postojanog i za delanje sposobnog držanja koje se odnosi spram dobrog i lošeg za čoveka - zanemaruje se etos kao stanište u okviru koga je tek moguće ostvarivanje phoronesis. Ovakvo zanemarivanje pak proizilazi iz osnovnog pitanja kojim je Hajdeger vođen, naime, nalaženja povesno filozofske tačke s obzirom na koju se može ocrtati jedna fenomenologija života - sve što je bitno jeste da je u domenu praktičkog život sebe raskrio na suštinski način. Praktički um je neskrivenost faktičkog života. Phronesis nije prosta refleksija delanja nego je refleksija koja je već uvek u delanju. Međutim, videćemo da je ovo Hajdegerovo zanemarivanje etičkog značenja upravo tačka razilaženja sa Gadamerom, te da se u tome i sastoji Gadamerova "korekcija" Hajdegera.
     Problem hermeneutike kao filozofije na taj način ne ukazuje samo i pre svega na povest pojma hermeneutike već i na "onu davnašnju i danas ne stvarno živu tradiciju aristotelovske filozofije. U njoj je postojala takozvana philosophia practica (sive politica), koja je još nastavila da živi sve do kraja osamnaestog veka. Ona je otvorila sistematski okvir svih 'veština' ukoliko su sve one bile u službi polis-a". Suprotnost koja je određena modernim pojmom nauke, suprotnost teorije i prakse mišljena sa stanovišta antičkog pojma nauke pokazuje se kao nešto ako ne neshvatljivo onda čudno, jer klasična suprotnost je u krajnjoj liniji suprotnost znanja a ne nauke i prakse. Praksa nije niti suprotnost teoriji niti njena primena. Praksa je životno ostavrivanje onoga živog uopšte, način životnosti određenog načina života. Neophodno je, drži Gadamer, vratiti se izvornijem, Aristotelovom, pojmu nauke a time i prakse, jer je i sama teorija praksa - pre svega Aristotelovoj praktičkoj filozofiji.
Aristotelova praktička filozofija, philosophia antropina, filozofija o ljudskim stvarima (delatnostima), koja obuhvata etiku, ekonomiju i politiku