određenje da preobražaj govori i o tome da nešto više nije, to znači da više nije svet unutar kojeg mi živimo i razumevamo. To svakako ne znači da više nema krajnjeg horizonta, odnosno sveta, već da je umetničko delo kao igra razumeljno kao u sebe zatvoreni svet. (142) 
Dakle, umetničko delo nije nikakav privid, već ono što nam omogućava da učetvujemo u spoznaji sveta koji nam je umetničkim delom otvoren. Međutim, data otvorenost se pokazuje kao takva tek u našem izvršenju iste, u našem igračko-interpretativnom stupanju u igru umetničkog dela. Gadamer povodom toga kaže sledeće: "Bitak svake igre je uvek izvršenje, čisto ispunjenje, energeia koja svoj telos ima u sebi samoj. Svet umetničkog dela, u kojem se igra na taj način potpuno iskazuje u jedinstvu svega toga, zaista je sasvim i potpuno preobraženi svet. U njemu svako spoznaje: to je tako." (143)
Preobražajem u tvorevinu dolazi do osamostaljivanja onoga što je umetničko delo. Ono počiva samo na sebi, ono je samo svoj svet. Dakle, umetnost nije nekakav lepi privid koji stoji nasuprot stvarnosti, već je stvarnost koja je prethodno bila nepreobražena sada preobražena i ukinuta umetnošću i ujedno uspostavljena u svojoj istini, u svom idealitetu. (143) 
Gadamer se ovde poziva na antičku teoriju umetnosti unutar koje je u središtu pojam mimezisa, koji Gadamer razume u izvornom smislu ritualnog plesa kao prikaza onoga božanskog. (143) Ovde ne treba misliti da Gadamer preuzima ono što se obično razume kao Platonova kritika umetnosti i odatle iščitan pojam mimezisa, jer pojam mimezisa kod Platona, videli smo, ima mnogo širi kontekst koji prevazilazi kritiku umetnosti - čak bi se moglo pokazati da je i filozfska delatnost kao takva mimezis onoga božanskog. Gadamer ovde ističe pojam mimezisa u onom smislu u kojem on upućuje na spoznaju. Naime, Gadamer kaže: "Onaj ko nešto podražava, dozvoljava da bude tu što on i kako on t