Sam mimezis kod Aristotela je postavljen unutar horizonta physis-a, tačnije physis kao samopojavljivanje bića, kao ulaženje bića u ono što ono jeste, unutar sebe sadrži mogućnost mimezisa, odnosno mimezis je takoreći prirodni nastavak physis-a. U tom pogledu Aristotel i razume mimezis kao neku vrstu samoogledanja physis-a, samoogledanja koje je međutim pripadno samo čoveku kome je prirođeno da podražava. Po Deridi, upravo se ovde ogleda uobičejena teza onto-teologije ili metafizike po kojoj se ono što jeste uvek već razumeva u pogledu na specifično razumljeno ljudsko biće, tj. ovde se pokazuje poreklo metafizičko-humanistička tradicije Zapada koja ovo samoogledanje physis-a postavlja isključivo unutar područja čoveka, ovde konkretno ljudske reči, odnosno jezika. Kako sam Derida kaže: "... prirodnost uopšte se kazuje, spaja, poznaje se i pojavljuje, ogleda se i 'oponaša' par exellence i uistinu u ljudskoj prirodi." (41) Drugim rečima samo je čoveku prirođeno da podražava i samo čovek nalazi zadovoljstvo u podražavanju, čime je on istaknut u odnosu na ostala živa bića. Što znači da se physis kao ima za grčko razumevanje bitka, odnosno da se istina kao neksrivenost bitka pokazuje uvek već kroz mimezis kao specifično ljudsku delatnost.
U pogledu na prethodno, Derida zaključuje da su logos, mimesis i aletheia zapravo jedna te ista moć i da oni uvek već teleološki svoje ispunjenje nalaze u reči koja je ljudska. Drugim rečim, ono što je priroda najbolje je prikazano u ljudskoj prirodi, kao što je i čovek u odnosu na ostale životinje najbolji u podražavanja i to upravo preko glasa kao onoga što najbolje podražava. Dakle, čitava priroda je teleološki usmerena u konačnom ka ljudskom glasu kao krajnjem mestu njenog samopokazivanja. Ovo u kranjem po Deridi vodi koncepciji metafore i mimezisa koji su uvek već podređeni saznanju, jer je svaki oblik govora u krajnjem podređen filozofskom govoru kao onome koji n