"Bela mitologija" ovde označava dve stvari po Deridi, a sve kao komentar na Polifilovu tezu. Prvo, ona je bela u smislu da pripada zapadnom čoveku, koji vlastiti svet i vlastiti način života proglašava za ono što je umna struktura same stvarnosti. Drugim rečima, metafizika kao "bela mitologija" uvek već unutar sebe uključuje gest proglašavanja onoga lokalnog za ono univerzalno - te je u najboljem slučaju samo jedna metafora. Kao drugo, metafizika je "bela mitologija" u smislu da je data univerzalizacija lokalnog izbledela sebe samu kao lokalnu, tj. data lokalna priča sebe priča na način da zaboravlja sebe kao lokalnu priču, ona je ujedno trošenje, tj. izbeljivanje kao zaborav vlastite lokalnosti.
U pogledu na Polifilovu tezu Derida ukazuje na to da ona zapravo pripada kretenju povesti zapadnog mišljenja od devetnaestog do dvadesetog veka i da bi je kao takvu tek trebalo ispitati. Polifilova teza podrazumeva sa jedne strane čitanje pojma kao povesti metafore što sa sobom nosi privilegovanje dijahronijskog nasuprot sistemu ali i to je ono odlučujuće, ovde je na delu isticanje simboličke funkcije jezika u kojoj se očitava veza označitelja i označenog u čijem osnovu leži ideja analogijskog učestvovanja i sličnosti. Stoga će Deridina kritika ove teze kao i klasične metafizičke postavke o metafori zapravo biti kritika metafizičkog kao analoškog načina mišljenja. 
I sam Derida nedosmileno napominje da se njegov zadatak u Beloj mitologiji ne nalazi na liniji Polifilove i sličnih vanfilozofskih obratajućih kritika filozofskog pojma. Naime, Derida kaže sledeće: "Po sebi se razume da je pitanje o metafori, kako ga mi ponavljamo ovde, daleko od toga da spada u tu problematiku i da deli njene pretpostavke, nego bi moralo, naprotiv, da ih razgraniči. Ipak, ne radi se o tome da se učtvrsti simetrijom ono što Polifil bira kao metu; pre je reč o dekonstrukciji metafizičkih i retoričkih shema koje su na delu u kritici, ne da bi smo ih odbacili ili grubo škartirali, već da ih ponovo upišemo drugačije..." (15