ton" i time konstituiše, ako ne još jednu farsu onda neku vrstu alegorije kretanja - "prelaz ka istinski aristokratskom izuzetku, ka religioznom izuzetku" - kako kaže Konstantin. Mogli bismo reći da je prvi deo dela Ponavljanje farsa ponavljanja, dok drugi predstavlja "ozbiljnu" alegoriju ponavljanja. U prvom delu esteksko ponavljanje koje prvodi Konstantin neuspeva da izvši reprodukovanje svih okolnosti kako bi učinilo estetko uživanje mogućim. U drugom delu religiozno ponavljanje ne uspeva da se suoči sa večnim i odbija da se kreće vremenitošću.
U delu Ponavljanje možemo naći tri ideje večnosti. Večnost se uopšteno može odrediti negativno kao bez-vremenost, kako bi se napravila razlika spram ono što je prolazno. Večnost mišljena klasično je bezvremeno potpuna, savršena. Ali ona je kao takva određena negativno - negacijom ograničenja impliciranih onim što joj se pririče. Takva ontološka punina je u potpunosti pojmovno prazna. Stoga imaginacija ispunjava sadžaj datog pojma, govoreći o večnom kao onome sa one strane prostora i remena. Rečju, takvo određenje večnosti je uspostavljeno na pretpostavljanju pozitinvnih određenaj koja se negiraju. Tri tipa večnosti su: večna prošlost, večna sadašnjost, večna budućnost. Dakle, svaka metafizička koncepcija večnosti zavisi od negacije tri momenta vremenitosti.
Reći ćemo par reči o večnoj prošlosti - odnosno sećanje jer je ono suprostavljeno ponavljanju.
Konstatin podseća na to da su grci tvrdili da je svo saznanje sećanje i dato povezuje sa mladićem  (iako je to Platon tvrdio - ovde ostavljamo otvorenim da li se dato može uopštiti, ali svakako nije teza koja se ne mož braniti jer i Aristotel misli stvarnot kao ono što bejaše biti). Konstantin kaže: "Ljubav sećanja, kao što jedan autor kaže, je jedina srećna ljubav. On je potpuno u pravu ukoliko se neko seća onoga što ga je isprva činilo nesrećnom osobom" (ovde Konstantin misli n