preuzimajući ovu temu od Hegela, pokazuje da samosvest zna za sebe kao vezanu za nešto što nije njeno, za nešto što je neujedinjivo i "nepopravljivo". Predstavno kretanje svesti - ono što moderna filozofija naziva unutrašnošću, pojavljuje se u skladu sa Aovim analizama, uvek ili prerano ili kasno - nikada nije sebi prisutno u trenutku.
Ili ili se može razumeti kao svojevrsna rasprava o transcedentalnosti ali u pitanju nije Kantovska dedukcija već je zadatak pokazati nasuprot jedinstvu razliku, nasuprot spontanitetu neuspeh, umesto slobode koja samu sebe postavlja izloženost. Ono što stoji u središtu Aovih analiza je teza da temporalni trenutak nije stvar subjekta, već otvaranje koje omogućava subject. Vreme je dar.
Najduži i najvažniji odeljak Dipsalmata je deo koji ponvalja naslov celokupnog dela "Ili-ili ekstatično predavanje". Ono što je na delu unutar ovog govora jeste razmatranje "utemeljujučeg načela" koji može biti artikulisan samo na aporetički način.
Osoba A započinje izlaganje ovog načela serijom aporetičkih momenata "Ako se oženiš, kajaćeš se, ako se ne oženiš kajaćeš se, ako se ožieniš ili se ne oženiš, kajaćeš se i zbog jednog i zbog drugog..." - Ili-ili, svejedno je: ovako bi se moglo ići u beskonačnost. Ova dvostruka vezanost, neprohodnost o kojoj A govori zapravo želi da kaže sledeće: izabrati nešto uvek znači ne izabrati njemu suprotno. Izabrati znači istovremeno pustiti, napustiti, propustiti mogućnosti koliko znači i preuzeti neku mogućnost. Neaktuelizovana mogućnost ne nestaje, ona prati svaki naredni moment, i tako preti izboru mogućnošću njegovog opovrgavanja. Izboru ne stoji nasuprot nebiranje, ne-izbor, već nasuprot izbora stoji kajanje, koje preti izboru u samom njegovom osnovu time što se umeće između subjekta koji je doneo izbor i onoga o čemu se odlučio. Kajanje preti subjektu time što preti mogućnošću otuđenja subjekta od njegove odluke.