Kao prvo, bitno je znati, revizor u toku angažmana ne mora da testira sve bilansne pozicije. Izbor bilansnih pozicija za testiranje zavisi od procene rizika i materijalnosti. To znači da ako je bilansna pozicija prepoznata kao nisko rizična u smislu pogrešnog prikazivanja, a uz to je data bilansna pozicija manja od praga materijalnosti, za revizora je prihvatljivo da ne testira datu bilansnu poziciju.
Ipak, uzimajući u obzir saldo na kraju godine, uobičajeno postoje bilnsne pozicije čija revizija se teško može izbeći. Te ključne bilansne pozicije su: nekretnine, postrojenja i oprema, zalihe, potraživanja, novčana sredstva i obaveze iz poslovanja.
Prilikom revizije bilansnih pozicija treba imati u vidu i povezanost pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha u sistemu dvojnog knjigovodstva. Naime, svako knjiženje rashoda ili prihoda proističe iz promena u pozicijama bilansa stanja. Na primer, poslovni prihodi su povezani sa potraživanjima, troškovi amortizacije sa knjiženjem promena na osnovnim sredstvima, troškovi materijala sa promenama na zalihama i slično. Zbog toga se u reviziji bilansnih pozicija pažnja usmerava na pozicije bilansa stanja, a pozicije bilansa uspeha se praktično potvrđuju indirektno, u postupku provere pozicija bilansa stanja. 
Da bi se na neki način ipak uvažila i specifičnost bilansa uspeha, nakon revizije pozicija bilansa stanja se uobičajeno sprovodi analitički pregled pozicija bilansa uspeha kako bi se sagledalo da li postoje neuobičajene pozicije rashoda i prihoda koje je neophodno dodatno testirati.