послодавце да ли запошљавају лица млађа од 15 година.
	С друге стране, појам "управе" чије се дефиниције разликују како у теорији, тако и у пракси, може се посматрати сва два становишта:
          1. врста државних послова - управни послови које обавља неки орган власти (нпр. инспекцијски послови),
          2. врста органа која обавља одређене послове извршне власти ( нпр. Управа за ветерину).
	Тако се дефиниција управе може поставити полазећи од тога да ли дефинишемо активности (функционална дефиниција) или субјекте који врше активности (организациони дефиниција). У том смислу дефиниција управе може бити: 
          1. функционална управа је скуп свих послова који се континуирано обављају ради остваривања функција и задатака државе према својим грађанима или према другим земљама. Послови који се обављају су извршавање закона и других прописа, на следећи начин:
          - 	доношење општих и појединачних правних аката,
          - 	вршење материјалних аката и радњи.
	Карактеристика ових послова је да се врше уз посредовање државне власти (са или без примене принуде).
          2. организациону управу чине сви органи власти - државни органи или недржавни органи уколико им држава да овлашћење, који извршавају законе и друге прописе ради остваривања обавеза државе према грађанима и другим државама.
	Најопштија дефиниција управе мора у себи садржати и организациони и функционални приступ, па у том смислу управу можемо дефинисати као скуп активности усмерених ка извршавању закона и других прописа и усмерених ка остваривању обавеза државе према њеним грађанима и другим државама, а које активности се састоје од доношења правних аката и вршења материјалних аката и радњи, а врше их субјекти који су организовани ради вршења тих активности. 
	Према томе, појам извршне власти и управе нису синоними, тј. не значе исто. Извршна власт се остварује, између осталог и преко управе, а управа врши послове извршне власти, као и послове које не спадају у послове извршне власти, већ спадају у послове пружања различитих јавних услуга.

1. ИЗВРШНА ВЛАСТ У СРБИЈИ.

1. Развој извршне власти у Србији.

	У Србији, као држави са мешовитим системом државног уређења (тзв. полупредседнички систем) законодавну власт врши Народна скупштина, извршну власт врши Влада, а судску власт врше судови и јавна тужилаштва.
	Уставом Републике Србије, као основним правним актом, утврђено је начело владавине права које се остварује 1. слободним и непосредним изборима, 2. уставним гаранцијама људских и мањинских права, 3. поделом власти, 4. независном судском влашћу и 5. поштовањем устава и закона од стране власти. Уставом је такође предвиђено да је уређење власти заснива на подели власти на законодавну, извршну и судску власт, а да се однос те три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли (чл. 3. и 4. Устава РС).
	Развој начела владавине права и начела поделе власти у модерној Србији почиње са стварањем централног органа власти названог Правитељствујушчи совјет сербски. Совјет је створен на Народној скупштини у Борку, у току Првог српског устанка, 15. августа 1805. године. Совјет је био нека врста владе и имао је извршну и законодавну власт. Као централни орган власти доприносио је да се са успехом развија борба против Отоманске империје. Совјет је стварао основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, а под Карађорђем се борио против феудалне и регионалне подвојености.