Тако, Устав прво прокламује да се људска и мањинска права зајемчена самим Уставом непосредно примењују. Такође, Уставом се јемче, и као таква непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права. Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. 
	Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права. 
	Уставом зајемчена људска и мањинска права могу законом бити ограничена само ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати, а при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
	Пред Уставом и законом сви су једнаки, а Устав даље разрађује ово опште антидискриминационо начело тако што утврђује да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и изричито утврђује да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Истовремено, утврђено је да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (на пример: труднице, породиље, малолетници, особе са инвалидитетом). 
	Свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале. Грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом.
	Устав гарантује широку листу људских права, која се према предмету заштите могу поделити на следеће групе: лична права; политичка права; економска, социјална и културна права; права странаца; права припадника националних мањина.

1. Лична права.

	Право на достојанство и слободан развој личности. Устав гарантује да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, при чему свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши Уставом зајемчена права других. 
 	Право на живот. Право на живот је основно људско право и неопходан услов за остваривање свих других људских права. Устав изричито прокламује да је људски живот неприкосновен, додајући, с тим у вези, да у Републици Србији нема смртне казне и да је забрањено клонирање људских бића. 
	Неповредивост физичког и психичког интегритета. Устав гарантује да је физички и психички интегритет човека неповредив. Ово право је апсолутног карактера и Устав не допушта никаква одступања од неповредивости човековог физичког и психичког интегритета. Управо због тога, гарантујући неповредивост физичког и психичког интегритета човека, Устав истовремено (у истом члану) прокламује да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајуће