подељена мишљења о правној природи преамбуле, о томе да ли она представља само политичку прокламацију или правну норму која обавезује. У сваком случају, уставна преамбула доприноси бољем разумевању одредаба устава. 
	Преамбула Устава Републике Србије констатује да тај устав грађани Србије доносе полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима. 
	Из овако формулисане преамбуле произлази да су државна традиција српског народа, равноправност свих грађана и етничких заједница у Србији и настојање да Покрајина Косово и Метохија остане саставни део територије Србије представљали главна полазишта приликом доношења Устава Републике Србије 2006. године. 



1. НАЧЕЛА УСТАВА.

	Начела устава представљају најопштије уставне одредбе које се налазе на почетку нормативног дела устава и изражавају основне одреднице државног уређења једне државе, основне вредности и принципе којима се уставотворац руководио при уређивању појединих института, као и основне циљеве којима устав тежи. Стога се уставним начелима одређују највише друштвене вредности које устав штити. 
	Начелима Устава Републике Србије дефинише се Република Србија, одређују се носиоци суверености, прокламују владавина права, подела власти и политички плурализам, забрањује се сукоб интереса, утврђују се државни симболи (грб, застава и химна), прокламују се јединственост и недељивост територије Републике Србије и неповредивост њене границе, одређују се главни град Републике Србије и језик и писмо који су у службеној употреби, утврђују се световност државе и право грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу, прокламују се заштита држављана Републике Србије и Срба у иностранству и заштита националних мањина, јемчи се равноправност полова и гарантује поштовање општепризнатих принципа и правила међународног права и права странаца.
	Република Србија. Уставом је Република Србија одређена као држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.
	Уставна дефиниција Републике Србије обухвата обележја везана за облик државе (република, заснована на начелима грађанске демократије), карактер државе (држава српског народа и свих грађана који у њој живе), однос државе и друштва (владавина права, социјална правда, људска и мањинска права и слободе) и за спољнополитичку и вредносну оријентацију (припадност европским принципима и вредностима). Одређени елементи ове дефиниције разрађују се кроз даља начела Устава.
	Грађанска (народна) сувереност. Док сувереност државе означава независност државне власти у односу са другим државама (независност у доношењу државних одлука, без мешања спољних фактора), супрематију државне власти у односу на све друге власти и институције на територији државе (које се морају потчинити сувереној државној власти), као и правно неограничену власт (која може сама да успостави правни поредак и да доноси правне акте по својој вољи)  ̶ грађанска, односно народна сувереност означава грађане, односно народ (схваћен као укупност свих грађана) као носиоце власти у оквиру државе