конкретизовање и одређење, што представља и кључну карактеристику појма у Хегеловој филозофији. Принцип који захвата мишљење као идентитет идентитета и разлике је спекулативни принцип. Дух је свест, слободан је и у њему почетак и крај падају уједно. Клица у природи, пошто се претворила у нешто друго, враћа се у јединство јединства и разлике; у духу оно по себи постаје за себе. Развитак представља саморазлагање, што опет значи долажење себи, као спознати идентитет идентитета и разликâ.
            Кретање ка појму могуће је тек преко утврђивања да се развитак индивидуалне свести одвија кроз њене властите ступњеве, који се повратно рефлексивно могу посматрати као прелазак ступњева који је начинила историја кроз људску свест о том преласку. Пут духа ка сопственом сазнању је његов апсолутни циљ - читаво повесно догађање, али и читаво природно напредовање, има за циљ једино то да се дух опредмети. Једини пак начин да се то опредмећење догоди је отуђење од себе и поновно враћање себи - што је заправо принцип слободе. Слобода и значи аутономност и независност од нечега спољашњег, а дух овде има посла само са собом,  што значи да слобода и постоји само у духу, а ако је дух кретање према властитом појму, она онда постоји само у мишљењу.        
            Дух је јединство јединства и разлике, и то као свест и као повест. Управо повест духа остварује његов развоја - кроз ступањ субјективног, објективног и апсолутног. Апсолутни дух је једини бесконачан, јер се тек у тој инстанци дух ослобађа и разрешује сопствених коначности. Оно апсолутно, међутим, никако не значи нешто апстрактно у смислу разрешености од свега, као што ни појам пантеизма, нпр., не значи збир свих појединачности - "реч све у ономе што се зове пантеизам не односи се на ову или ону појединачност, већ се реч све узима у смислу свемира, то јест у смислу једне супстанције која је заиста иманентна појединачним стварима". Опредмећење духа је временити процес, чији нужан и основни услов јесте, дакле, идеја слободе: "кретање повијести, као временовање човјека, јесте ослобођење духовне супстанције, које је апсолутна крајња сврха свијета. Историја је чин у којему дух по себи самога себе доводи до свијести и самосвијести, до властитог озбиљења као свјетског духа (...) Питање о историји је par excellence филозофско питање (...) Као објективна наука, филозофија историје итекако је "пристрасна" јер прониче у саму бит историје (...) Хегелова филозофија историје почива на јединству res gestas (реално историјско догађање) и historia rerum gestarum (приповијест о историјском догађању)