У "Основним цртама једне метафизике спознаје", Хартман тврди да сазнање нема везе са стварањем или произвођењем, него са захватањем онога што постоји независно од њега. То би значило следеће - ако се естетика препушта мислиоцима, уједно се и уметност враћа уметницима. Хартман види сопствено одређење уметнички лепог као објективације као новум који омогућава да се природно лепо ипак сматра лепим, али да се тек уметнички лепо сматра објективацијом - што може бити новина у односу према Канту, али у односу према Хегелу заправо и не доноси нешто битно другачије - будући да ни Хегел не одузима природно лепом привилегију да се назива лепим, већ тај проблем превладава појмом идеала као оног уметнички лепог, које је људско дело. И Хегел разуме уметнички лепо као једну форме остварења духа, које мора имати предност над природно лепим - јер природно лепо није производ људског духа. Чак је то разлог због којег Хегел своје учење ипак зове естетиком, а не калистиком - јер би се калистика морала бавити и природно лепим. 
             Према Хартману Хегел, ипак, застаје на одређивању лепог као чулног појављивања идеје, не увиђајући да је смисао у сâмом односу појављивања, па сматра Хегелову естетику садржинском, а тврди и да су и Хегел и Шелинг "блиско сродни старим мајсторима схоластике, ма колико у појединостима заступали супротна становишта", јер долазе "до јединствене слике света, само то више никако није слика реалног света". Оно што је, ипак, уочљиво је Хегелов утицај на Хартманову естетичку концеппцију  - тезом да се естетика не пише ни за творца ни за посматрача лепог, него искључиво за мислиоца Хартман открива да су могућности естетике много уже него њене амбиције - а све што прелази оквире њених правих могућности мора водити у разочарање, управо због несклада са властитим тежњама - "естетика, са своје стране, такође није продужетак уметности", већ "настоји да разоткрије тајну која у уметностима свакако остаје сачувана". Хартман сматра да естетика у погледу свог предмета нужно отказује: "Естетика се не пише ни за творца ни за посматрача лепог, већ једино и искључиво за мислиоца - и мора разочарати све оне који од ње очекују нешто другачије". Естетичка рефлексија је данас у "пуном развоју" - она се "шири и обраћа уметницима" - такав закључак се да извести и из Хартманове филозофије.
      	  Право питање се, дакле, тиче перспективе естетике у добу у којем је уметност, као највиша форма духа, нешто што треба препустити прошлости. Смисао Хегелове тезе о крају уметности састоји се, дакле, у разумевању да уметност више не може бити једини, битни и централни духовни начин односа човека према себи и према свету, шт