се  - имајући у виду значај испитиваног предмета  - "историчар не би требао бавити било чим што је мање од историје човека у својој конкретној стварности" (Колингвуд, Џ. Р., Идеја историје, стр. 148). Дух и знање духа су усмерени на то да се оно унутрашње, што је по себи, опредмети, за себе. Без моћи да се креће према сопственом опредмећењу, дух би био статичан, пасиван и остао би укочен у себи као битковна и апстрактна празнина. Живост настаје из противречности, која покреће кретање сâмо, па је управо противречност оно што омогућава живот. Да би се разумео процес саморефлексије духа кроз повест, треба нагласити и то да свест, као непосредни живот духа, има моменат знања и моменат предмености - која је негативна за знање. Дијалектичко кретање није праволинијско и равномерно кретање ка бесконачном, него круг, као целина временског низа развитка, које се враћа у себе. 
           Као што је већ речено, апсолутно знање до којег дух долази нема посла са апстрактним, јер је и сâма филозофија, као највиша инстанца апсолутног духа, управо највећи непријатељ апстрактнога, будући да се она бави мислима, а "слободна и истинска мисао јест у себи конкретна, па је она тако идеја". Опште и апстрактно су потпуно различити појмови - апстрактно представља почетну непосредност, која је најоскуднија. Конкретно поседује пуноћу садржаја, оно је и по себи и за себе. Конкретност значи пуну садржину како властитог почетка, тако и свог резултата. Дакле, као пут ка општем, а не апстрактном, апсолутни дух напредује ка свести о себи кроз три момента: уметност, религију и филозофију. Целокупна разлика ова три момента је у форми, пошто је садржина духа увек иста - у апсолутном духу се ради о достизању оног истинитг, што значи да су његови различити моменти разлике форме, а не садржаја.
                       У овом контексту важно је нагласити и специфичности сâмог појма времена у различитим епохама: антички човек себе перципира у контексту мита, док модеран човек себе посматра у времену као току или следу догађаја. Због тога је антички човек константно прожет и везан за митску слику, чији круг и оквир не може да прекорачи, за разлику од модерног човека, који може да направи дистанцу у односу на сопствени повесни тренутак. За античког човека мит није прича о прошлости, како га ми разумемо, него ванвременски (или свевременски) приказ оног општег, који је у сваком тренутку присутан. На тај начин је, за Хегела, у античкој епохи уметност била највиша форма духа: јер се није посматрала као уметност, као партикуларан израз појединца, него је била све - и религија, и наука, и етика и педагогија... Тек