хришћанској концепцији се време почиње схватати као линеарно, а не циклично, па се први пут истиче непоновљивост догађаја као нешто што је замисливо и одрживо. Време се више не посматра као кружно, неумитно кретање, него се у центар његовог разумевања поставља човеково делање. 
            Важно достигнуће Хегелове филозофије лежи у открићу да једна епоха не садржи распарчане и међусобно независне процесе када је у питању култура, економија, политика, образовање, итд. Хегелова кључна мисао је да је у једној епохи увек на делу исти дух! И у античкој и у савременој епохи исти дух прожима све сегменте стварности, због чега и филозоф повести и историчар морају увек имати у виду целину епохе о којој желе да донесу суд, па се на тај начин нужно морају срести и са политиком, културом, уметношћу и осталим манифестацијама једног доба. Npr. појава reality програма у савременим медијима није, дакле, никакво "срозавање" времена и система вредности - напротив, она је управо њихов аутентични израз! Свака епоха нужно носи један дух, па се из њених конкретних манифестација може реконструисати целокупна слика тог доба - као што се и повратно, слика доба може дедуковати на могуће форме и манифестације које би јој одговарале.
            Објашњавајући тезу по којој је уметност какву познаје човек његовог доба прошлост, наглашавајући "такво је време ово наше", Хегел тврди да уметничка производња његове епохе не задовољава више највише духовне потребе човека, што се може запазити и у односу човека према уметности: тај однос више није божанско страхопоштовање, него приступ: уметник-дело-реципијент. Са друге стране, уметност има могућност да се развија све више - не, дакле, као највиша форма духа - али свакако као израз своје епохе. Судбина уметности која више није највиша форма духа овим је, међутим, доведена у питање. Хегел је, наиме, свестан да уметност може да буде и забава, и луксуз, и васпитно средство и изазивање осећања - "све то уметност, заправо, може бити, али њезина бит није у томе" (Перовић, М. А., Историја филозофије, стр. 276.).  Поставља се питање - ако се уметност наше епохе своди на своје споредне карактеристике, губећи своју бит - значи ли то да она заиста престаје да постоји оног тренутка када престаје да буде највишом формом духа? Такав закључак значио би да након превазилажења чулне појавности представом и представе појмом - ни уметност ни религија не могу више да постоје у својој кључној одређености. Уметност која није највиша форма духа губи своје најважније одређење, остављајући питање: могу ли њена друга одређења да је сачувају у епохи у којој за њену бит виш