Уметност више није духовни облик који открива истину и којим дух долази до себе. Самопревазилажење апсолутног духа у његовом доласку до знања о себи је нужно дијалектичко кретање које значи да Хегелова теза о крају уметности није никаква суморна и песимистичка прогноза краја потребе за уметничким стваралаштвом, већ је пре израз оптимистичког поверења да ће свест модерног човека напредовати ка вишој инстанци - преко представног мишљења, па све до самог појма! Парафразирајући Хајдегера: све док се не појави филозофија уметности која ће темељније и систематичније поставити уметност на себи адекватну позицију - дотад Хегелов став остаје да важи.

      Двадесет година пре дела Шта је књижевност, у којем Сартр развија идеју по којој је ангажман неизоставан и фундаменталан израз прозне књижевности, Бењамин у "Једносмерној улици" тврди да "права књижевна активност не може изискивати да се одвија у књижевним оквирима - она је, напротив, пуки израз њихове јаловости. Књижевна делотоворност од значаја може потећи једино из строге размене делања и писања". Сартр наводи да свака друштвена појава и чињеница подједнако доприноси карактеризацији једне епохе - "Све је ово, почев од Хегела, много пута речено и понављано. Али ми бисмо хтели да из тога извучемо практичне закључке. Будући да писац нема никакве могућности да побегне, ми желимо да он чврсто пригрли своју епоху." - Сартр, Ж-П. "Ангажована књижевност", у: Шта је књижевност, Нолит, Београд, 1984., стр. 5. Бењамин сматра да је уметничка вредност дела заправо једна врста последице или производа шире друштвене функције и да уметност не можемо посматрати ван њеног историјског контекста. 
Уметност јесте важна могућност човека, сматра Бењамин, али не у смислу затворене и изоловане функције већ напротив: као израз и могућност говора, који су омогућени и створени управо у друштвеном контексту. Било какав покушај да се уметност изолује или истргне из тог контекста води не само неразумевању сврхе уметности, него такође и неразумевању ширине и снаге човека и друштва. Оно што стоји као опасност ако се разуме да се уметност мора налазити у свом друштвено-повесном контексту јесте банализација и свођење уметничког израза на "памфлетску" ангажованост. Бењамин, међутим, сматра да је та опасност лажна и да се управо у друштвеној контекстуализацији спречава стварна опасност: опасност од мета-позициј