престанка и прекида. Пре довршење даје тек могућност разноврсних трансформација све до најједноставнијих облика: брутално преокретање и жестоко супротстављање.(...)   
           Довршење филозофије нити је њен крај, нити се оно састоји у издвојеном систему спекулативног идеализма. Довршење јесте само као читав ток историје филозофије, у којем почетак остаје исто тако битан као и довршење: Хегел и Грци" - овим речима Хајдегер потврђује да је Хегелов појам краја и довршења увек везан за бескрајне могућности које то довршење отвара. Ток кретања духа према сопственом појму је такав да превладавање неке форме не значи да она више неће постојати (напокон, и природа се превладава духом, што не значи да је сутра неће више бити), него значи да неће више бити коначна и неспозната, него ће бити превладана појмом. Према томе, теза о пролазном карактеру уметности није видовњачка антиципација њеног стварног краја, него филозофско промишљање које закључује да уметност више није у стању да испуњава човекове највише духовне потребе.  Хегел сматра да повезаност са једним специфичним садржајем, који одговара само тој врсти материјала за данашњег уметника представља прошлост, чиме уметност постаје слободан инструмент који може да се бави било којим садржајем. Даље, то значи не само да се ограниченост раније истицаним садржајима више неће понављати, него и да није могуће понављање прошлих форми уметничког обликовања. 
            Уметнички правци који нису могли настати у другим епохама сада су не само могући него и нужни, јер најдиректније изражавају дух времена:
- експресионизам
- дадаизам
- Брехтов театар
- концептуална уметност
- Ворхолова "Фабрика"
- перформанс Марине Абрамовић
- Бенксијеви графити, итд.
            Наведени примери нису начини на који савремени човек долази до првих сазнања о свету око себе, нити то могу, нити то треба да буду. Међутим, они итекак