да увидимо и учинимо предметом филозофије уметности - стварне и постојеће уметности, која до те мере не наликује на своје класичне "претке", да се може рећи да јој се променила не само форма него и смисао и појам. О томе је реч и у тексту "Уметничко дело у доба своје техничке репродуктивности", у којем Бењамин тврди да у уметности постоји "дио који се више неће моћи проматрати и третирати као прије; он неће више моћи задуго измицати утјецајима модерне знаности и модерних сила", и да ће велике иновације "најчудесније измијенити и сам појам умјетности". Бењамин управо у епилогу тог текста доводи у везу естетизацију и филм, испитујући каква је будућност традиционалних естетичких учења и појмова укуса, лепог, итд. када се примени на уметничку форму која није постојала у време њиховог настанка. Љубав према филму није исто што и филмски укус, јер се према Бењамину тај "укус превасходно заснива на чињеници да филм припада феномену омасовљења; како смо већ раније видели, по њему би, насупрот традиционалнм уметностима код којих то није случј, филмски гледалац био својеврсни експерт". Управо кроз критику и проверу традиционалних учења суочавајући их са савременим формама, Бењамин гради особену и изузетно значајну концепцију и филозофију која има смелости да одбаци стару, "школску", систематичност, али не избегавањем њених достигнућа, него напротив - њиховом провером у стварном и актуелном контексту.
      Премда међусобно разнолики, сви "делови" Бењаминове филозофије показују јасан став, и то став који се непрестано и беспоштедно излаже критикама, проверама и ударима интерпретатора, аналитичара и зуба времена. То излагање неретко резултира оповргавањем бројних од тих ставова, међутим, одређења уметности, односа између "старих" и "савремених" уметности, технике, ауре, масовне репродукције и других темељних појмова Бењаминовог "естетичког" учења никада нису потпуно оповргнута, побијена или успешно одбачена, управо због тога што их, уместо масивног филозофског здања, носи једини бескомпромисни критичар сваке мисли: стварност!
Рансијер сматра да је потребан радикални помак "у односу на теоријске и политичке поставке које још увек (чак и кроз постмодерну форму) чине основ расправа о позоришту, перформансу и гледаоцу". Аутор Учитеља који не зна (Maître ignorant) има оштар критеријум за то шта се може назвати довољно критичким односом према филозофским ауторитетима. Рансијер, наиме, увиђа да је проблем сваког односа између ученика и учитеља, мајстора и шегрта, оног који подучава и оног који треба да научи, тај што представља резултат дубоко укорењене представе о нормативн