U toku jedne oscilacije čestica oko ravnotežnog položaja napravi jedan ciklus pomeraja do maksimalnog otklona na jednu i drugu stranu.
Pri tome se menja brzina kojom se čestica kreće od maksimalne brzine u toku prolaza kroz ravnotežni (središni) položaj, do minimalne u najudaljenijim tačkama od ravnotežnog položaja kada se čestica zaustavlja jer menja smer kretanja. Prvi izvod pomeraja u vremenu jeste brzina, a može se govoriti i o ubrzanju kao prvom izvodu brzine u vremenu.
Frekvencija kojom osciluju čestice potpuno se poklapa sa frekvencijom kojom se menja zvučni pritisak u jednoj tački zvučnog polja. Tako u uvo dolaze promene zvučnog pritiska koje odgovaraju frekvenciji oscilovanja čestica vazduha kao elastične sredine.
„Merni opseg“ čula sluha ograničen je opsegom frekvencija (20 herca do 20 kiloherca), ali i opsegom intenziteta od praga čujnosti do granice bola.
Prag čujnosti je najtiši zvuk koji ljudsko uho može da čuje i on iznosi 20 mikropaskala, a granica bola je najjači zvuk koji možemo podneti – oko 20 paskala.
Ovo je približno tačno na 1 kiloherc, dok je ljudsko čulo sluha na drugim frekvencijama uglavnom manje osetljivo – potreban je glasniji zvuk da bi se uopšte čuo. Postoji i jedan opseg frekvencija između 1 i 4 kiloherca gde je uho i nešto osetljivije nego na 1 kiloherc.
Ipak je 20 mikropaskala uzeto kao referentna vrednost za definiciju nivoa zvučnog pritiska u decibelima. Tako je nivo zvuka na pragu čujnosti jednak 0 decibela, a na granici bola je 120 decibela jer je 20 paskala okruglo milion puta više od praga čujnosti.