Na grafikonu je pikazan čujni opseg čoveka od praga čujnosti do granice bola, izražen u decibelima, a u zavisnosti od frekvencije zvuka. Opaža se da je 1 kiloherc na sredini čujnog opsega od 20 do 20000 što svakako nije aritmetička sredina. Dakle, frekvencijska osa je prikazana u logaritamskoj razmeri jer osećaj visine tona podleže logaritamskom tj. Weber-Fehnerovom zakonu i uobičajeno je da se u akustici frekvencijska osa crta u logaritamskoj razmeri-
Prag čujnosti – najtiši zvuk koji čovek čuje nije isti na svim frekvencijama u čujnom opsegu od 20 herca do 20 kiloherca. Uho je najosetljivije na srednjim frekvencijama oko 1 kiloherc, čak je na 2 i 3 kiloherca još malo osetljivije nego na 1 kiloherc, ali na višim frekvencijama (iznad 4 kiloherca) i nižim frekvencijama (ispod nekoliko stotina herca) osetljivost je sve manja kako se približava granicama čujnog opsega frekvencija i prag čujnosti je sve viši. To znači da zvuk na tim jako niskim i veoma visokim frekvencijama mora objektivno da bude veoma jak (više desetina decibela) da bi se subjektivno uopšte čuo. Zato postoje i subjektivni decibeli koji se još nazivaju foni, a po njima i fonometri kao uređaji koji pokazuju koliki nivo zvuka čuje čovek.
O ovoj temi i na ovaj grafikon ćemo se detaljnije vratiti u lekciji o psiho-fiziologiji sluha.