Zvuk je sve ono što čujemo. U uvo ulazi istovremeno više zvučnih tokova iz različitih izvora. Razlikujemo ih po pravcu iz kog dolaze i poznatim karakteristikama pojedinih zvučnih izvora. Dva zvuka razlikujemo po jačini, visini tona i boji zvuka tj. po njegovom frekvencijskom sadržaju. Na osnovu svih tih vremenskih, prostornih i frekvencijskih karakteristika čovek je u stanju da se koncentriše na jedan zvučni tok, a da sve ostale ignoriše – ne čuje. Samo ono na šta se koncentrisao i sklopio mentalnu predstavu – to je i čuo, a sav ostali zvuk „na jedno uvo uđe a na drugo izađe“ (ne čujemo ga). 
Svaki neželjeni zvuk koji ometa slušanje, rad ili odmor – predstavlja buku. Ovakva definicija buke ograničava mere za suzbijanje buke jer isti zvuk nekome je neželjen, a neko u tom zvuku uživa.